Branič

б

,Б Р А Н И Ч'

„Да су адвокати чиновници и да ова Уредба предвиђа категорисање чиновиика, адвокати би се морали радовати, јер су њоме помакнути из друге групе у прву" умесно вели загребачки „Одвјетник" у истоименом чланку бр. 1 за месец сијечањ о. г. Али како Уредба врши категорисање пореских обвезника „а у таквим случајевима промакнуће значи и веће пореско оптерећење", то ово прегруписавање односно померање адвоката из друге у прву групу и изједначење адвокатуре са предузећима и радњама, није на свом месту, јер привредна делатност, социјални положај и економска снага адвоката то не допуштају што очито показују и примери које је „Одвјетник предочио. б) Ова измена чл. 42 Закона о непосредним порезима, односно унапређење адвоката у обвезнике I групе чл. 42 Закона даје повода размишљању да ли се одредба § 11 Уредбе, којом је у Закону о непосредним порезима додат нов чл. 53а, односи и на адвокате. Овај нов законски пропис предвиђа као новину обавезно вођење пословних књига пре свега за сва „индустријска,-рударска, банкарска, железничка, трамвајска и међународна транспортна предузећа, и мењачнице", а затим и за она „предузећа и радње" из прве групе чл. 42 Закона, „чија је пореска основица за претходну пореску годину износила најмање 100.000 динара или им је промет претходне пословне године пре пореске године износио најмање 2,000.000.— динара". Тач. 2 чл. 53а Закона, као што се из текста овог прописа види, предвиђа под тамо изложеним условима обавезно вођење пословних књига само за „предузећа и радње". Адвокатура је по § 1 Закона о адвокатима „знамиање јавног поретка" а по чл. 1 у вези чл. 42 Закона о непосредним порезима „самосталио закимање". Несумњиво је и ван дискусије, да адвокатска канцеларија није ни предузеће ни радња, а како тач. 2 чл. 53а Закона обавезу вођење књига намеће „предузећима и радњама" из прве групе чл. 42 Закона а не свима „пореским обвезницима" прве групе чл. 42 Закона, то следи и логичан законски закључак, да се тач. 2 чл. 53а Закона уопште не одиоси на адвокате, макар њихов чист приход претходне године био утврђен са најмање 100.000.— динара годишње. У прилог оваквог схватања ове ствари не иде само напред изложено граматичко тумачење чл. 53а Закона, већ и његово логично тумачење. Пре свега адвокати ни једним законом, па ни Законом о адвокатима, нису обвезани на вођење пословних књига у трговачко-привредном смислу. С друге стране пак природа посла, начин пословања, обим рада и техничка страна пословања у адвокатури искључује могућност вођења књига и закључивање биланса, који је полазна тачка за опорезовање пореских обвезника из чл. 53а Закона. Ако би се противно усвојило, пословне књиге у адвокатури свеле би се на обичан „тефтер", који се никада неће признати и који искључује могућност примене оних књиговодствених радњи и операција, својствених исправном књиговодству а са гледишта доброг газдинства и одредбама пореског законодавства признатих у корист пореских