Branič

18

,Б Р А Н И Ч"

По ревизији Касациони суд у Б. изрекао је ову пресуду под бр. Рев. 917/39: Ревизија тужеиика се не уважава а призивна пресуда потврђује, итд. са разлога: Правна оцена спорне ствари дата од призивног суда правилна је и на закону основана, пошто § 39 Зак. о унутрашњем уређењу и оснивању земљ. књига предвиђа санкцију за пропуштање рока пријаве старих терета, која се састоји у томе, што поверилац који је овај рок пропустио, губи право на остваривање захтева према трећим особама које стичу књижна права у доброј вери на основу уписа у новој земљишној књизи. Како пак тужена не долази у ред ових трећих особа, пошто оиа није стекла своје књижно право на основу уписа у новој земљ. књизи, већ је то право још раније имала, па га у нове књиге само пренела, то призивни суд правилно налази, да тужилачка страна услед пропуштања рока за пријаву свога терета није изгубила ранг своје хипотеке према туженој, већ према њој има исти ранг који је имала и по старим интабулационим књигама. Тестатор може у тестамекту признати већу вредност примљеног мираза, но што је исти износио у време закључења брака. Тужитељица Н. П. преставила је тужбом да је своме мужу поч. И. П. приликом удадбе донела 24.000.— дин. у злату као мираз, који је новац нок. И. П. по својој изјави у тестаменту утрошио на куповину и оправку имања у Б. и кућевног намештаја и признао јој потраживање у 296.400.дин. За наследницу по тестаменту оглашена је њена кћи полудела Р. И. која је тестаменат потпуно као исправан признала. Пошто од удовичког уживања не може да живи, а ово потраживање је без рока то моли да се осуди тужена на плаћање истог. Тужена Р. И. признаје дуг у 24.000.— дин. у злату и хоће да их плати по чл. 29 Зак. о ликвидацији мораторног стања тј. по курсу Женевске берзе у јулу 1914 г. Признањем тестамента — признала је само акт располагања покојниковог његовом имовином. Истина тестаментом је декларисан један дуг; и како је тужена признала тестаменат, то је она признала и дуг свога претходника у основи, али није дужна да прими прорачун курса и тумачење, које у овоме тестаменту даје завешталац. Рок исплате није доспео јер имање није продато, моли одбијање тужбе. По овоме је Окр. суд за град Б. пресудом бр. По. 68/38 од 23 септембра 1938 г. пресудио: Туженик Р. И. дужан је да плати тужиоцу Н. П. суму од 296.400.— дин. итд. а са ових разлога: Пошто је пок. И. П. у једном пуноважном по закону тестаменту оптеретио своју имовину са дугом тужиље Н. П. у 296.400.— дин. а тужена Р. И. примила се наслеђа под теретом исплате дугова заоставштине онда је у см. §§ 469 и 471 ст. 1 Гр. зак. ваљало пресудити као напред. Нема места примени чл. 29 Зак. о ликвид. моратор. стања, јер се исти односи на обавезе створене за време окупације Србије у другим валутама а не у златним динарима, а и тужена Р. И. признањем тестамента пристала је да плати све обавезе тестаторове па и ову. Сам пак тестатор 1928 год. тестаментом је преновио своју обавезу у златним динарима у обичне динаре одредивши курс истих, чему странке приликом признања тестамента нису приговориле. Како се странке нису споразумеле за плаћање, то је у смислу § 21 Грађ. зак. настала обавеза за тужену да плати утужену своту. По благовременом призиву Апелац. суд у Б. донео је под бр. Пл. 1894/38 од 6 марта 1939 г. ову пресуду: Призив тужене стране не уважава побијану пресуду потврђује итд. а са разлога: Да је првостепени суд правилно нашао, да се на ово потраживање не може применити Закои о ликвидацији моратор. стања и да су наследнице изјавивши да су задовољне са тестаментом пристале да 24.000.— златиих дин. плате са 296.400.— дин. Примени Зак. о ликв. моратор. стања нема места Јер овај дуг потиче из мираза, који се мора вратити. Не стоји призивни навод да је ово легат, јер пок. И. П. није ништа завештао тужиљи Н. већ јој само признао потраживање — мираз и означио висину истог за плаћање, па је овде у питању наплата мираза а не легати.