Branič

БРА1И Ч Год. XXVIII Београд, Фебруар 1940. Бр. 2

Др. Радо/е Вукчевик, адвокат — Београд, Урсдба о нринудном ме .сту боравка ииЈе устаема. Под МСбр, 1640/39 од 15 дедембра 1939 г. донета је уредба о измени и допуни Закона о зашгити безбедности и поретка у држави. Пропис из § 2 те нове и врло кратке уредбе гласи: „Управно полицијске власти првог сгепена могу упутити на боравак у које друго место лица која ремете ред и мир. Против одлуке првостепене власте допуштена је жалба на другостепену управну власт у року од 8 дана од дана саопштења Министар унутрашњих послова може ио праву надзора поништити сваку одлуку о упућивању на боравак у друго место. Првостепена управна власт места где ова лица буду упућена, одредиће им где ће становати под надзором власти." Код ове нове уредбе запажају се следећи недостатци: 1) Уредба је донета на основу овлашћења из чл. 1 уредбе о изменама постојећих прописа и доношењу нових од 16 септембра 1939 г. МСБр. 1118/39. Сам чл. 1 уредбе која овлашћење садржи донет је на основу чл. 116 Устава. На оскову овог овлашћења Министар. савет може путем уредаба до састанка новог народног претсавништва, мењати све постојеће законске нрописе и расправљти сва питања која су законима препуштена. Међутим чл. 116 Устава који претставља извор свих сличних уредаба не садржи онште, већ само специјално овлашћење, од кога се употреба може правити само у изузетним случајевима, и за изузетна питања. Затим сама Уредба МСБр. 1118 од 16 септембра 1939 г. не садржи овлашћење да се путем уредаба може мењати све па и сам Уставе, већ једино да се уредбодавним путем могу мењати постојећи закони. 2) По чл. 57 Кривичног законика: „Нико не може бити протеран из своје завичајне општине". А по чл. 12 Устава :„Нико се не може ни у ком случају протерати из свог завичајног места, без сугске пресуде". Кад ова два основна прописа упоредимо са новом уредбом, онда долазимо до закључка да се пропис из кривичног законика о немогућности протеривања из завичајне општине може уредбом мењати. Али се ипак ни уредбом ни законом не може мењати принцип из чл. 9 Устава Краљевине Југославије. Уредба о месту боравка МСБр. 1640/39 овлашћава управну власт, да свакога грађанина из своје општине може послати у место које му сама одреди. А то је велика повреда Устава, који је јачи од свих уредаба, и чији се основни принципи ни у којем случају не могу мењати само на основу овлашћења од 16 септембра 1939