Branič

42

„Б Р А Н И Ч'

год. Ако би се о измени могло говорити на основу чл. 116 Устава, њу ипак искључује сам текст овлашћења МСБр. 1118 од 16 септембра 1939 год. по којему се путем уредаба могу мењати само „закони, уредбе, правилници и остали прописи", али не и сам Устав. 3) Држава мора да се брани противу свачијег илегалног и субверзивног рада. Потреба јаке одбране никад није била тако очита као данас, када многе силе на штету наше домовине зидају своје крупне планове. Али ипак наше управне власти, и поред свих жеља из последњих месеци, ни из далека нису тако савршене, да би њихове одлуке биле непогрешиве. Одређивање боравка значи интернацију, а интернација је лишавање слободе своје врсте. Слобода боравка сваког грађанина у својој завичајној општини значи најосновније грађанско право. Ограничење или одузимање тога основног права, кад би га Устав и дозвољавао, морало би бити везано за непобитне доказе о неопростивој кривици. А тај доказ може нам дати само сутска пресуда, а никада акт управне власти. Сутску пресуду тражи и сам Устав, те је свако протеривање без ње или ван ње, не само противуставно, већ и опасно за све грађане, као и за сумњиве појединце. 4) Концентрациони логори могу да личе на спасоносно сретство у извесним приликама, али се та претпоставка досада никад није оправдала. Ко располаже са управном влашћу, тај може да непожељне елементе, сумњиве за извесну политику, режим или систем, потпуно искључи из политичког живота. Али управна власт не остаје увек у истим рукама. Због тога се код нас дешавало, да законодавци из 1929 и 1934 г. први настрадају од својих властитих закона. За једног познатог државника кажу, да је тајним и разноликим расписима управне власти годинама учио како се другима одузима свака могућност интересовања за своју државу и свој народ. Али су једног дана ти исти органи његове школе, које је он за друге створио, своје безакоње спустили и на њега са читавом његовом пратњом. Добро није било ни прво ни друго, јер државу поткопава и једно и друго, као што то увек бива кад се изнад великог заједничког интереса уздиже партизанство, и неостварљива жеља за вечитим управљањем. А у сличним приликама немогуће је спречити закон, да буде неумитан и према онима који су га стварали ради свог господарства и туђе потчињености. 5) Кад се баци поглед на наше искуство из последње деценије онда се намеће потреба извесних доказа за сваку а специјално за казну интернирања. То уосталом предвиђају и закони и Устав, јер као што без закона нема кривице, тако без одбране не може бити ни казне. Ако је пресуда редовних судова акт који споро стиже, онда се може у покрет ставити специјалан закон и суд, који су свакако за грађанске слободе и саму државу увек сигурнији од управних власти. А ако се жели избећи претрес и доношење пресуде о оваквој тешкој казни, како то Устав предвиђа, онда би се ради очувања принципа из чл. 116 Устава ради гаранције грађана а изнад свега ради заштите државе, која невине не прогања — морао установити извесни скраћени судски поступак, који би у највећој тишини на основу оптужног материјала