Branič

96

да и једнакост. Ипак, и то ће бити илузорно ако солидарност није прожета правдом, јер гажењем туђих права појединци доприносе друштвеном нескладу. Правда је велики идеал и земаљског и небеског живота, за којим сви жуде. Ако .је немогуће прецизирати битне састојке и границе идеје друштвене солидарности, ми мислимо да утолико ире треба истаћи правду као вечиту врлину и вредност и ставити је у први ред да не би било злоупотреба и пометњи. Јер солидарни су н. пр. хајдук и његови јатаци, исто као што је руковођен солидарношћу рад послодаваца и радника при одређеном послу, само што у оба случаја тај рад прате у већој или мањој мери неморални мотиви. Нама се чини да поред све релативности, идеја друштвене солидарности има врло лепу практичну примену код задругарства (кооперативизма). Задругарство је постало снажан социјално- економски покрет, са јасно изграђеним програмом и идеологијом. Његову појаву је диктовао сам друштвени живот у економској области, врло наглим ргзвојем капитализма. Усамљени и неорганизовани, појединци нс могу успешно да се боре у бездушној економској утакмици, где се толико не бирају сретства. Задругарство је кроз идеју друштвене солидарности (односно међусобне зависности) проклаћ;овало нов систем друштвене организације у којој појединци коле : :тивном борбом успешно штите своје економске интересе, а преко њих и људско достојанство. Сав сложени економски механизам (производња, промет и потрошња добара) мора поћи нарочитим путем, тако да на крају виде користи сви задругари, сви организовани чланови друштва. И уколико је већа општа друштвена подвојеност, утолико је неминовнија систематска организација. Задругарство је помирљиво кад, уносећи у свој рад идеју друштвености прилагођену извесним принципима индивидуализма, жели да сачува личну иницијативу и слободан развој јединке. Лична ограничења не постоје, а постигнут је жељени циљ, макар и делимично: економско обезбеђење појединаца, управо колективна заштита, без које би се заштите појединац у самосталној борби тешко снашао, више подложан плену јачих економских чинилаца. Кроз задругарство су прокламовани узајамни интереси, и уколико покрет напредује, сама идеја постаје чвршћа. Мора се признати да задругаре првенствено носи идеја личне користи, и да ту нема елемената оног племенитијег солидаризма који би, по резоновању г. проф. Перића, повремено одвео алтруизму. За сада, то је само једна жеља, у сваком случају претпоставка. Друге закључке не смемо донети, јер нам савремени живот пружа дубок јаз и нескладност између праве културе, која је израз душевности, и техничке културе. Али, и поред тога, задруг арство буди свест о социјалности, а тиме и нагон за удруживањем. При томе, покрет се мора ослободити искључиво трговачког духа и живота, чија искључивост прети да упропасти лепу будућност пред којом стоји. Као и остали социјални покрети, задругарство нема општеобавезни морал, нити пружа какав радикални систем васпитања, него под своје окриље прикупља већ формиране јединке, од којих бисмо узалуд очекивали алтруизам и самоодрицање. Зато кад год хоћемо идеју друштвене солидар-