Branič

304

„Б Р А Н И 4'

Исто тако, поједине мане у дисциплинском поступку које. је тужитељ марао тражити да се уклоне ако је сматрао да су од валшости за. исход, дисциплинског поступка, као и мане које нису уклоњене јер је дисциплин.-•ски орган, овлашћен на то прописима дисциплинскога. пост.упка — одиосни предлог одбацио по својо.ј слободној оцени, тако и. мане дисциплинског поступка које нису биле од одлучног утицаја за мерит.орну одлуку, — не могу бити основ тужбе због прекорачења дисциплинске власти, јер сва та питања остају у границама „дисциплинске ствари''. Но ако је мериторна одлука донета у опште без ислеђења; ако окривљени није као> 1акав био саслушан, или му се није дала прилика да се брани; или постоје какве друге сличне тешке повреде прописа поступка које ујемчују потребно ислеђење и правилно пресуђење ствари^ — такве радње прелазе границе права датог органу у пресуђивању „дисциплинске ствари' ; и могу дати основа тужби за поништај одлуке управног органа, донете при дисциплинској ствари а у следству прекорачења законом дате му власти, јеркао што је наведено таква одлука излази из круга тачке 2 чл. 19, а улази. под опште правило из чл. 15. При томе, рааумљиво. је да је без важности. како се такав акт назива, као и то да ли га је доиео орган појединац или. колегијални орган, већ .је једино од важности да га је донео орган упраине власти. Као што је напред изложено, конкретни случајеви који. су билк расправљени у Државном савету, односили су се увек на одлуке дисциплинских власти које су у саставу управне власти и чији су органи чланови управне власти. Ти органи управне власти, којима је поверена дисциплинска власт, имају овлашћење да, било колегијално, било појединачно.. врше дисциплинску власт над јавним службеницима, али то само у границама овлашћења које се увек простире само на дисциплинску материју и то по нарочито прописаном поступку. И у колико ти. органи радећи пе» дисциплинским стварима у границама овлашћења и по прописаном поступку врше потребне радње, те су радње дисциплинских органа извршене у дисциплинским стварима и оне не могу бити предмет административног спора, сходно чл. 19. тач. 2. Зак. о држ. савету и управним судовима_ Међутим, ако ти органи у којој својој радњи изиђу из круга ов.лашћења. датих им за дисциплинске послове, или које од ових послова изврше противно дисциплинским прописима па на тај начин повреде какво право, онда они тим радњама излазе из функције дисциплинских органа и постају оно што су и иначе, дакле органи управне власти. Као последица тога^ акти њихови издати у следству такве повреде прописа, нису акти дисцишшнских органа већ акти органа управне власти. Чињеница пак што тк акти могу потицати и од зборних органа, овде није од важности стога> и1то таква чиње.ница не долази у обзир за утврђивање да ли је један актуправне или какве друге природе. Овде је од важности само то да су овге акти издати од органа управне власти којима је поверено вршење дисциплинских функција и који су при доношењу тих аката изишли из овлашћења и поступка прописаних за дисциплинске послове. С обзиром на то ово се не односи на акте органа судске власти — редовне и управне судове — кад врши дисциплинске послове, јер они нису у опште у саставу управне власти и њихови акти ни иначе по правилу нису управнк акти. Према томе акти органа управне власти о каквима је овде реч јесу управни акти, а таква њихова природа чини их подобним да буду предмет административног спора". Као што се из изложене одлуке види, питање о коме је реч изведене> је на чистину те више у пракси неће бити о истоме сумње. Ова одлука обавезна је за сва одељења Државног савета. Др. Бор. Д. Петровић

I О разумевању § 10 ст. 2 у вези §§ 117 и 118 Закона о општем управном поступку. (Решења опште сединце Државног савета од 24 априла 1940 годинебр. 10471/40). Према § 117 ст. 1 3. у. п., жалба у управном поступку улаже се у року од 15 дана, а по § 118 жалба се предаје оној властн која ,ја-