Branič

СУДСКА ПРАКСА

307

сника изиданих градилишта да вежу своју канализацију за уличну и да .уведу воду из водовода, с тим да „Сви власници, како изиданих тако и неизиданих градилишта дотичне улице или трга, морају плаћати општини правилником утврђену таксу за одржавање и употребу канализације и водовода, и то почев од дана довршења истих". На концу, у § 138 прописано је да даном ступања на снагу тога закона престају важити дотадашњи закони и законски прописи за поједине крајеве у колико се односе на градове и варошице, а који су у супротности са одредбама овога закона. Из изложених прописа произлази, да Закон о водном праву од 31 лецембра 1891 године, ма да не садржи посебних одредаба о оводоводу, лпак се могао, у недостатку посебних прописа за водовод, и на то применити у својим начелима. А пошто он предвиђа право онога који радове око уређивања вода врши, да тражи одговарајућу накнаду од сопственика имања чија се вредност услед ових радова повећава, — несумњиво је да је, применом тога начела, градским статутом могла бити прописана дужност сопственика имања да градској општини накнаде извесан део трошкова око постављања уличних водоводних цеви, тако да таква одредба градског статута налази правни основ у наведеном Закону о водном праву. Међутим, Грађевински закон од 7 јуна 1931 године у § 2 означио јс и водовод међу грађевине о којима он садржи прописе, па је у § 138 предвидео да сви ранији прописи, који о томе говоре, престају важити даном ступања на снзгу овога законја. Услед те одредбе престала је важност и Закона о водном праву у погледу прописа који су се односили на водоводе, а тиме је наведена одредба градског статута изгубила своју дотадашњу законску подлогу. Али, самим губитком законске подлоге из Закона о водном праву, ова одредба градског статута није морала изгубити правну важност, већ је и поред тога могла остати на снази, но само у колико би у новом Грађевинском закону имала ослонца. Стога, за питање да ли је та одредба градског статута остала у важности после ступања на снагу Грађевниског закона, односно после престанка важности прописа који се односе на водовод из Закона о водном праву од 1891 године, меродавно је то, како је питање накнаде о којој је реч уређен® Грађевинским законом. Напред је наведено да § 122 Грађевинског закона која ставља у дужност искључиво општини израду коловоза, тротоара, уличне канализације и водовода. У следећим параграфима — 123, 124 и 125 — предвиђено је право општине на накнаду односно допринос, али то само за израду тротоара (§ 123), улица и тргова (§ 124), а у погледу канализације и водовода само накнаду за одржавање и употребу. Накнада пак за израду уличне канализције и водовода није предвиђена, како је то учињено за израду тротоара, улица и тргова. А кад је израда уличне канализације и водовода законом стављена у дужност искључиво општини, и кад се ти радови изводе само на улици, дакле на јавном добру, онда .је разумљкво да трошкове око тога може сносити само онај ко радове врши, односно сопственик земљишта на коме се радови обављају, а то није приватни сопственик имања уз улицу где се ти радови изводе. Стога, у начелу, на приватном сопствеиику прибрежног имања не може ни лежати дужност да сноси било све било део трошкова око израде уличног водовода, о чему је овде реч, услед чега му се не може ни тражити да ове трошкове плаћа. Да би му се пак то могло тражити, потребан би био нарочити законски пропис којим би му таква дужност била наметнута. А пошто таквог прописа пема, као што је напред изложено, онда за њега та дуж-. ност не постојн па се услед тога од њега ни ови трошкови по закону не могу тражити. А кад нема законског прописа о дужности приватног сонственика на подношење ових трошкова, онда су бе-з законског основа сви правни прописи мање правне снаге од закона који предвиђају било овакву дужност приватних сопственика, било право чије на тражење накнаде ових трошкова. Стога се наведена одредба градског статута пока-