Branič

ПРИКАЗИ

371

ЛРИКАЗИ Александар Маклецов, проф. универзитета: ,Уг а с и п ј 1 ј 1 уо 81 1 п п е"уагпоб!", Љубљана 1940 год. ст. 43. Релативно мала расправа проф. Маклецова треба послужити, како то и сам аутор каже, као допринос општој теорији о кривичној одговорности. Нзслое дела и одвише јасно гозори о интересантности и тежини обрађене теме, да бисмо морали ово и засебно наглашавати. А ништа мање није непозната ни огромна правна литература, која је деценијама посвеЗшвана овоме проблему. Проблем се разрађује, профињује и постепено .решава, иако до данас стоји још увек нерешен. Уосталом ствар је и по •себи разумљива. Тежиште овога пробЛема лежи у дубоким психолошким основима, који су, барем засада, нашем сазнању прилично неприступачни. Ради тога овде многа наша тврђења остају само више или мање вероватне хипотезе, које кривично право по могућности увек избегава, иако их не може у много случајева избећи. Па када знамо, д и многе друге науке, којима се не може порећи прецизност, као што је нпр. физика, за■снивају многа своја тврђења на хипотезама, не требамо се чудити, што их каткада ни кривичио право није могло мимоићи. Кратак садржај дела нај^боље ће нам показати, на који начин утор решава постављена питања. Современо кривично право резултат је борбе, идејне борбе, класицизма и модернизма. Да бисмо могли разумети његово стварање потребно је упознати се са основним проблемима кривичног права, а то су — међу осталим — урачунљивост, виност и опасност учиниоца кривичног дела. Појам урачунљивости историјски се формирао постепено. Почетке му на..лазимо у римском ЈоП сарасЛаз, која се доцније проширује у сарасНаз {ЈоП л'е1 си1рае. Код Пуфендорфа налазимо — у већој. мери него код његозих лретходника — тезу, да урачунљивост претпоставља слободу воље (?ип<1атеп{ит 1три1аМШа1Јз е$1 Нћег^аз уо!ипш41з). Насупрот озом индетер:.министичком гледишту стоји схватање Хомелово, да опасност учиниоца жривичног дела чини основ кривичне одговорности, јер је слобода воље чгамо илузија. Тиме је започела борба индетерминиста и детерминиста која -се води до данас. После тога приказује писац поједине правце детерминизма и индетерминизма. Иако у основи постоје два табора ипак се и један и други ,деле на више подгрупа, тако индетерминизам на трансцедентални, апсо-лутни и релативни, детерминизам опет на материјалистички, натуралистички и психолошки, и као сами називи не играју нарочиту улогу с обзцром да им је и у једном и у другом табору основна разлика у томе, да ли иду :у крајност или претстављају неко умереније решење. Напосе говори о гледишту националсоциалиста и италијанског кривичног законика. Наци•оналсоциалисти су у почетку заступали гледиште крајњег детерминизма, али је критика убрзо упозорила, да би такво гледиште било у супротности са основним схватањима националсоциализма, који полаже велику важност на вољу учиниоца кривичног дела, услед чега мора кривичну одговорнос? заснивати на слободи воље. Према томе претпоставка кривичне одговорности учиниоца је способност за кривњу, тако да су урачунљивост и виност у ствари идентични појмови (гигесћпип§5{аћ18 - зсћи1д!аћј§). Насупрот томе италијански крив. зак. стоји, како каже аутор, између апсолутног индетерминизма и механичког детерминизма, а то је психолошки детерминизам. Модерно кривично законодавство остало је при појму виности, при чему се сам појам виности разрадио и „профинио". Што се пак тиче појма опасности учиниоца кривичног дела он би имао служити само као допуна појму виности. Истина Феријев нацрт и Криз. зак. Совјетске Русије узели •су појам ог.асности као основ кривичне одговорности, али су у томе остали ■осамљени. Огромна већина кривичног законодавства остала је при појму виности остављајући појму опасности само допунски карактер. На основу <свега тога закључује аутор, да историјски развој кривичног права по о-