Branič

372

„Б Р А Н И Ч"

>?

вом питању није прекинут, јер је оно остало при по.јму виности, коме је нормативна теорија кривње помогла, да су из њега уклоњени недостатци раније психолошко-натуралистичке теорије виности. И у нашој кривично-прЉној литератури обрађивана су врло често напред истакнута питања, а напосе проблем о слободи воље, при чему су поједини писци заступали разна гледишта. Најекстремније детерминистичко гледиште (апсолутни, материалистички детерминизам) заступао је Др. Фердо Чулиновић. Индетерминистичко гледиште заступао је Авакумовић и Шиловић (релативни индетерминизам), док су Др. Мил. Веснић и Др. Е. Милер, бивши професори Загребачког универзитета, били психолошки детерминисте. Са филозофског гледишта нарочито је обрађивао ово питање Др. Бран. Петронијевић. Како је писац у одељку, који говори о умереном детерминизму, споменуо и један наш рад по овом питању то ћемо ради објашњења укратко изнети своје гледиште. У нашем чланку ,зО слободи воље у кривичном праву" (Бранич 1934. бр. 11, који цитира писац) ми смо изнели поједина гледишта по овом питању, при чему се нисмо определили ни за један од тамо споменутих праваца. Циљ нам је био само то, да истакнемо бесплодност конструкција, које нису засноване на психолошком основу овога проблема и базирају само на више, мање вероватним претпоставкама. Иако апсолутни индетерминизам са једне и материјалистички детерминизам са друге стране изгледају непомирљиви посредне варијанте показују не само велико приближавање него шта више толику блискост, да се међусобно готово и не разликују (релативни индетерминизам и психолошки детерминизам). Међу њима је, када се мало дубље посматрају, у ствари једина разлика у томе, на који начин гдедају стварање и развој вољних радња, а то су баш они психолошки супстрати, који су нам још увек одвише нејасни и непознати. Сам проблем може се проучавати како са метафизичког и филозофског тако и са етичког и психолошког гледишта, при чему проучавање са психолошког гледишта мора водити рачуна и о патолошким појавама воље (Рибо), које често говоре у прилог детерминизма. Ово је и одвело многе правнике до мишљења, да је проблем слободе воље ирелевантан за кривично право (Штос) и до тзв. индиферентизма и агностицизма ( у нас Др. Т. Живановић). У нашем, можда и одвише слабо запаженом раду („Заштитни надзор", Архив 1937, стр. 419) ми смо с обзиром на кривично право изнели своје гледиште које би се могло назвати „.практичким индетерминизмом", а у коме смо нагласили да немају право они, који сматрају да је овај проблем ирелевантан за кривично право. Исто тако смо рекли, да никакво решење не претставља ни заснивање слободе воље на фикцији о слободи воље, јер то у ствари значи исто, што и тврдити да воља није слободна. Факат је, да се у практичном животу сви људи владају као да имају слободну вољу и то није фикција него факат и до решења овога питања (ако га сеикад могне решити) ми морамо и кривично право заснивати на томе факту, јер је то једини факат, који нам овде стоји на расположењу. Бг. Ј. Кулаш, адвокат.

Ред. унив. проф. шг. е! ћоп, с. Метод Доленц: Ргаупо2§ос1оУ1Пбка ЛисИјао рг1бе§;1 рг1б1оуепсЈћ, 1940 стр. 34 Аутор каже, да заклетва спада међу оне правне институте, који уживају велики углед и поштовање међу Словенцима. Али овај велики углед заклетве не потиче од страха пред казном, која је предвиђена у кривичном законику за кривоклетство него има чисто верске разлоге. За заклетву постоје код Словенаца три израза: присега, рота и заклетва, од којих је овај други германскога, док су први и последњи славенскога порекла. Писац се претходно осврће на терминолошку страну горњих израза, после чега износи историјски развој ове институције задржавајући се, дакако, највећим делом на приликама код Словенаца. Средовековну заклетву и њен развој приказује на основу материјала, који су прикупилзбраћа Кос дајући доцније категоризацију средовековне заклетве. У писме-