Branič

УСЛОВНА ОСУДА И СПОРЕДНЕ КАЗНЕ

441

— равних шест месеци строгог затвора или равно од године дана затвора, без обзира да ли поред ових казни изриче и новчану казну као главну, или не изриче. Другачије се не би могла схватити намера законодавчева. Неоправдано би било схватити намеру законодавчеву: да само један дан којим се навршава шест месеци строгог затвора, односно један дан којим се навршава пуна година затвора има толику важност и да је одлучујући у питању изрицања споредне казне губитка службе. Ово нарочито у односу на институцију условне осуде. Према свему изнетом, ми сматрамо, да примена условне осуде искључује примену прописа §§ 46—49 к. з. који говоре о споредним казнама губитка часних права и губитка државне или јавне службе, јер је условна осуда специјална установа, те је она 1ех зреааНз — изузетак према свима прописима Главе III Крив. законика, која говори о казнама, па јој је законодавац баш у општем делу Крив. законика одредио Главу VI. по правилу: ехсерИопез 5(:пс1л551тае т1егрге1а(;10Ш5. Ова осуда (условна осуда) не спада у оне осуде које нормира пропис § 49 од. I к. з. и то у изразу: „При свакој осуди..." Овај израз као што смо раније рекли садржи све друге (казне) сем условне осуде. Ми налазимо, да је законодавац прописујући поменуте одредбе о примени споредних казни: губљења часних права и губ.љења службе имао у виду извршност (издржавање) изречене главне казне. Законодавац је мислио на ефективне изречене главне казне: смрт, вечиту робију, времену робију, заточење, строги затвор и затвор, који прелази преко шест месеци, односно годину дана, на казне које не може обухватити условна осуда. У нашем случају условна осуда обухвата и изречену казну од шест месеци строгог затвора или казну од једне године дана затвора, док овакву висину изречених казни обухвата и пропис § 49 од. I к. з. На овом сектору од једног дана сукобљавају се прописи § 65 к. з. и прописи § 49 од. I к. з. Међу њима је очигледна колизија и ми налазимо, да други пропис има подлећи и дати предност пропису § 65 к. з., јер би у противном опсег овог прописа био окрњен тиме, пошто се никад не би могла изрећи условна осуда од шест месеци строгог затвора или од једне године затвора, без изрицања споредне казне губитка службе. Ако би се обе ове казне проглашавале условним дошло би се у апсурдну ситуацију: да је ■тежа споредна казна — губитак службе, од главне казне, јер издржавањем кушње главна казна исчезава, пошто се лице тада сматра да није ни осуђивано и од тога нема никакве последице, док изрицањем губитка службе, поред овакве (условне) осуде имала би да ступи у дејство тек по истеку кушње т. ј. престанку — исчезнућу казне, и то да такво осуђено лице губи службу од дана нестанка — брисања условне осуде, па до највише три године, јер се свакако пропис § 49 од. I к. з. не сме протумачити да се губи служба трајно (§ 46 од. IV и V к. з.). Губитак службе као споредна казна служи главној изречној казни као пооштравање ове, па према томе иста не сме бити по својим последицама, тежа од главне изречене казне; а она је у случају изрицања условне осуде по све тежа, управо она је, не