Branič, 01. 11. 1940., S. 33

ЗАШТО СЕ ОСТАВИНСКИ ПРЕДМЕТИ СГ10Р0 ОКОНЧАВАЈУ 447

•оснозу усменог обећања декујусовог (и ако ни један услов за усмени тестаменат не постоји) затим од лица која имају извесна потраживања према оставиоцу: ћерка за спрему и удомљење, која јој није дата приликом удаје; поверилац по меници, уговору или признаници. Суд све ове изјаве ћрима и позива наследника да се о њима изјасне: о праву наслеђа сестре и ако на наслеђе по закону није позвана; о праву на наслеђе по изгубљеном и поцепаном тестаменту и ако тестаменат мора да буде писмен; о праву на наслеђе по основу усменог обећања и ако не постоји ни један услов за усмени тестаменат; о потраживањима поверилаца и другим тражбинама и ако све то нема никакве везе са одређивањем наследника. Ако наследници оспоре право на наслеђе напред наведеним лицима (која наслеђе по закону траже и ако на наслеђе нису позвани; ако наслеђе по тестаменту траже и ако тестамента нема; ако наслеђе по основу обећања траже и ако услова за усмени тестаменат нема; ако наслеђе по писменом тестаменту траже и ако је тестаментом за наследника одређено друго лице) и оспоре тражбине веровника или ћерке на мираз спрему и удомљење суд упућује на парницу наследнике слабије у праву и веровнике а рад на расправи заоставштине прекида. Ово је погрешно. Оставински суд по закону није дужан да прима наследничке изјаве лица, која на наслеђе нису позвана као и изјаве веровника, који имају потраживања према декујусу а још мање да буде као неки посредник између веровника и др. лица с једне и наследника с друге стране а најмање по закону може обустављати рад на расправи заоставштине због пријављених тражбина према декујусу и наследничких изјава лица, која наслеђе траже по основу правног наслова, који им то право не би дао и ако би био доказан (и ако се утврди да је женско дете заиста ћерка декујусова то јој неће дати право на наслеђе кад декујус мушке деце има; или кад тражи наслеђе по изгубљеном тестаменту и ако би се доказало да је тај тестаменат постојао то јој неће дати право на наслеђе, јер тестаменат мора да буде писмен и суду предат ради објављивања; или ако наслеђе тражи по основу усменог обећања то наследнику неће дати право на наслеђе и ако се докаже да је декујус обећао, јер усмени тестаменат је привилегисани тестаменат само у изванредним случајевима: за случај рата, поплаве, бродолома и велике -епидемије). Суд може прекинути рад по маси до окончања спора насталог само услед опречних наследничких изјава (и то наследника који су на наслеђе по закону, или тестаменту или уговору позвани а сваки од њих свој правни наслов по прописима Грађанског законика одговарајућим доказима поткрегшо: законски наследник крштеницом и уверењем о сродству; тестаментални наследник писменим тестаментом и уговорни наследник уговором о наслеђивању). Ово је логично, јер суд не зна коме ће заоставштину уручити све док не рашчисти питање ко је наследник декујусов. Али не видимо по коме законском пропису суд саслушава и она лица, која на наслеђе ни по једном правном основу нису позвана. Ако неко нешто од декујуса потражује он може да се обрати законским преставницима масе директно а не да то чини «реко оставинског суда, који није позван да врши посредничку