Branič

ИЗ АДВОКАТСКЕ КОМОРЕ — БЕОГРАД

459*

тим није тачно. Кривични суд је нашао да је оптужени утајио означену суму, те је на основу ове вредности могао и да одреди квалификацију дела и да прими надлежност. То пак што је овом пресудом повређен формални закон, те оштећеник није упућен на грађанску парницу само за остатак у 16000 динара, већ за целокупно лотраживање у суми означеној у оптужници, не значи да ова пресуда губи ма шта у свом материјално -правном дејству. Главни елеменат једне кривичне пресуде десте њена диспозиција која се односи на кривично дело, извршиоца и казну. Диспозиција о приватно-правном потраживању је споредан њен елеменат. Међутим референт г. Поповић је обрнуо ранг ових елемената, те је за њега главно оно, што је у ствари споредно. Полазећи од овако погрешно постављеног критеријума он је дошао до аргументације у погледу тумачења §-а 364 Грпп, која се никако не може примити као тачна нити може издржати критику. Ми не видимо разлог зашто у конкретном случају оштећеник са кривичном пресудом није могао да поведе грађанску парницу. Ова кривична пресуда је баш у смислу §-а 364 Грпп. по своме материјално-правном дејству перфектан доказ у грађанској парници бар за суму инкриминацијом обухваћену. Ово због тога што је грађански суд везан за садржину правноснажне осуђујуће пресуде казненог суда, у колико се та пресуда односи на доказ и урачунљивост дотичног кривичног дела, што је изрично овим законским прописом наглашено. А што се тиче оног остатка суме преко означене инкриминације ствар је доказа које оштећеник може пружити у грађанској г.арници. У сваком случају, било да је реч о целој суми, било да је реч о суми инкриминацијом обухваћеној, налазимо за конкретан случај да је неосновано резоновање г. Поповића: „Оштетном захтеву оштећеника није удовољено у кривичном поступку, те би према томе мало наде требао да полаже у остварење свога приватно-правног потраживања путем грађанске парнице, што је и био разлог те он није ову парницу повео,,. Сматрамо да је у овом случају оштећеник, одустајући од вођења парнице сам себи ускратио несумњиво право у погледу инкриминисане суме, које му из ове пресуде извире и ако је формално упућен њеним диспозитивом на грађанску парницу за цело потраживање. Слетствено томе произлази: да овај сам формализам и ако у ствари погрешног упућивања на грађанску парницу за целу суму из оптужнице, не може довести у питање нити оборити правну важност ове кривичне пресуде као доказа у грађанској парници за ону суму, за коју је суд утврдио да је предмет кривичног дела утаје, за коју је оптуженика огласио кривим и осудио га на казну. Ово у толико пре што се и у грађанској парници пресуђује по слободном судијском уверењу а с обзиром на принципе материјалне истине. Верујемо да је референт г. Поповић пошао овим редом, да је поставио у почетку ове критеријуме, да је одвојио материјално-правно од формално-правног, главно од споредног, да би и он дошао до овог и оваквог закључка н делио наше мишљење. Међутим он то није учинио. И зато му се десило да у конкретном случају види један правни парадокс и да пледира за нужну егзистентну вредност као битни услов за квалификацију дела утаје, иако је означеном кривичном пресудом та вредност, ако не по оптужници, оно делимично — несумњиво одређена. А то је било довољно па да Касациони суд правилно одбаци ревизију у погледу истакнуте новреде материјалног закона. Душан С. Станић, судија окр. суда у Краљеву. -

ИЗ ДШВОКАТСКЕ К6ИОРЕ — БЕ6ГРАД ЗАПИСНИК ХН редовне годишње скупштине Адвокатске коморе у Београду, одржане на дан 27 октобра 1940 год. у стану коморнном — Дечанска ул. 13/11 у Београду. Претседник Коморе Владимир Симић отвара скупштину у 9.20 часова. Пре прелаза на дневни ред претседник позива скупштину, да се сети умрлих колега — чланова коморе у протеклој години и то: Радована