Brastvo

132

(писати пером то се не да верно, Какву муку љуту мајстор Тима пати, Па још кад се, болан, са женом инати'!.... А чудна је Пела, жена јадног Тиме, Страшнија од глади, грознија од зиме, Речи су јој стреле, уста су јој пако, Ко са њоме спрегне, том је наопако !.... Ту њихову свађу слушало им дете,

У р:тама беше од главе до пете; Катица се звало, свак је у њу глед'о, Та лепша је била нег' вилино чедо !.... Очи црне, светле, а уста се смеше,

К'о пупољак бели, така она беше!.. Беше дете здраво, дугих трепавица, Навршило беше девет годиница.

Не осећа дете горки шта су јади, Суседи су прегли, спасли је од глади.... У надпицу мајка отишла да ради,

А несрећни отац ракијом се слади!.... Ал једнога јутра, жандари су дошли, Везали су Тиму, па са њиме отшли: Похаро је Тима дућан неки скупи,

Да би мого су чим ракије да купи;

У дућану млада ранио чувара,

Што ј' у тезги било, скупио динара. На робију дође патник својих мана, Оста мала Ката, оста уплакана!..

да Тимом је Пела страховито клела,

А крива је сама што га је заплела: Лакома је била, олако судила,