Brastvo

133

На зао га је свако сама наводила !... Одведоше Тиму некуда далеко,

Па да бег'о неби, окове је стек'о, Неће скоро пити ракије и вина, Робовати он ће петнаест година !...

Као што се наже бисер на ђердану, Тако стари време, дан се ниже дану; Годиница једна, за њом друга, трећа, Долази, пролази, ко и људска срећа! Одкад Тима оде, већ је десет прошло, А Пели је сада много боље пошло: Пре се она звала мајсторица Пела,

А сада се, боме, веома понела...

Међ' првима сад је у вароши дама, Што је негда било, покрила је тама. Не треба се чудит одкуда је ово, Било све то јесте, ништа није ново: Ката је порасла, људи лудовали,

Међ' овима беше старац нека мали, Који Кати своје неизмерно благо, Положи пред ноге, што би Педи драго. У замку је стари пао изненада,

Ни слутио није како ће да страда !... Он с' ожени Катом. но боље да није... Наиш'о је на две, на лукаве змије!... Џросили су Кату и серомнији људи, Но не даде мати, Бог нека јој суди!...