Brastvo

129

„Не чуди се мојој старој мајци, „Ја јој бејах јадна, јединица, „Па је мати једва дочекала,

„Да удоми мене 'вако младу. „Свини мене са коња, витеза, „Додај мене злаћане падпуче, „Па ме води твојој танкој кули, „А ја ћу ти и на двору расти. „Ове се бојим од мојих сватова, „Да ме опет не преотму младу! Говори му црни Арапине:

„Не будали лепото девојко,

„Ја се никад уплашио нисам, „Ни од љутог Старине Новака, „А камо ли од влашки козара ! — У том чу се из горе зелене: „Удри Грујо! отпале ти руке! Препаде се црни Арапине,

Па говори лепоти девојци: „Депа цуро, ко то отуд, виче; „Не беше л' ти Груја у сватов'ма „ — Какав Груја, убили га јади! „Ја га никад ни видела нисам ! „Докле бејах на дому девојка, „Чешће су ми Грују помињали, „И још чешће њега, проклињали, „Што нам краде цо планини овце. „То што вичу сада по планини, „То ће бити планински козарп; „Ако би се и од њи: бојао,

„Не би био рода јуначкога ! „Него дај ми те папуче златне, „Нешто су ме ноге забољеде. Превари се црни Арапине, Превари се, уједе га гуја,

БРАСТВО УТ. 9