Brastvo

137

првим прашком зорице румене — мало хаје јер Даница бл'једи нестаје је... старим путем слоједи.

На врх гране већ и славуј стао, прска капи са лакога перја накострешен са смрзлице ране... крилца шири, кад и кад се кљуне, а пјесме му танкоситни звуци разл јежу се кроз лиснато грање; абер даје... да би шеве мале

са царићем својим запјевале.

Цјела зора у укупном складу

ко да тражи чим би да зачини,

да намири што ће да изгуби трептајућу на Истоку зв'језду.. как' би чарна још чарнија била:

с тога шашпће, тепа... да устане Вукосава — прекаљено злато ! Вишњи Бого коју као да је

у накнаду зори намјенио —— —

да с њом дружи, да с њоме ужива;

— она неће у прошлости тражи... мило Орпство!... па о њему снива :

„Ман' се зоро! слатко ми се спава: ту је наша велика држава,

српска сила.. слава.. и слобода..

од Дунава до мора сињега !

Ту је Призрен царска пр'јестоница, царски двори и столови златни;

по њима су орли двојеглави

и грбови нашијех земаља,

искићени драгијем камењем.