Brastvo

+

измучено стадо разагнато... са неслоге... у оковим тешким“, и уждене у једну торину... под кључевим' једног господара ; соколи га... и јунаштвом жари... „сад је хора !... на ноге се смјели осветари ! Нек пропоје Равијола вила у Мирочу високој планини, с крај клисуре нек се опет јави у одори са злаћеним' крилим'..., коју везло тридесет чарних вила... бистром капљом са планиског цвјећа... на језеру при заходу сунца. Гласна пјесма пробудиће Марка у пећини из дремежа давног.. пробудиће слободе јунака; туришт ће се на рамена Шарцу, пројахати по градовим знаним', здравити се са новим јунацим'... тек се онда опростити свјетом.., са Србином !..

са слободним цветом !“

Снива.. енива..

чудну слику виђа !...

пред њоме је бабо Радоване !... какве ли му страховите речи: „Кад ме оно Турци посјекоше Крај Зубаца изнад Суторине, скидоше ми златан прстен с руке, запалише кулу са чардаком

и јединца заробише сина.

Ја не жалим своју русу главу мушку сам је мушки замјенио..