Brastvo

нити жалим кулу са чардаком —

шта ће пуста без обране кула;

жалим само-ој! те како жалим,

љуто жалим дијете Богдана,

а још више златан шрстен с руке, што га О'јесни турци однесоше — однесоше — с њим се понијеше — некоји се међ' дружином хвали: „„Златан прстен дин-душмана стара слова пишу: Радован сердара !““

Прб снијежног Вукосаве чела, Стојан једва руком превукао : „Голубице !“

Она ђипи, глену,

а лице јој жарка румен осу. „Соколе мој! —

Зар су други запјевали пјевци ; Ох опрости! у одмору слатком млађани ме снови преварише..., ал" ми опет добро претказаше.., биће срећа српска ако Бог да осмјех неба ко да се излива... над онима које мрак прекрива !“

Шта је вила у очи олује

кад засија на облачној грани

циком зоре о Ђурђеву дану љуљајућ' се — косу чешљајући свилну, дугу, мимо танког паса сипљућ“ росу... кад се другом јавља планинскијем — меј' тврде врлети, гдје тек орб своје гнијездо вије — шта је она '.. Бл'једа сјенка чари спрам дивотног мјесечевог лика...

БРАТСТВО УТ. 10