Brastvo

Заставу носи, храбри соколе, Права је слика светог Николе '

П. Тобџија. Баш жесток старац! То је поштен сој; Такав је исти — исти отац мој!

1. Тобџија (гледа непрестано на бојно поље). Ха! Шта је оно: Посрну деда, Ал' српски барјак Љуф: меда... Држи га чврсто... наши га круже... (брзо своме другу) „ жЖур'мо се, журмо по барут, друже ! (Одлазе. С поља се чује вика; папред: Ура! Ура!)

„и.

Појава једанавста.

(Мојави се чича Марко посрћући на једноме шанцу. У једној руци држи заставу, а другом кида платно и меће га у недра,

а штаџ баца далеко од себе).

Чича Марко (прибирајући снагу, викне).

Ето вам штапа, ал платна не дам!

Богу ил. браћи то ћу да предам !... (малаксало пада)

Ах, реко' л, сине, код тебе ћу ја '!

Рани ме пушка гадног Турчина,

Кад рука клону... јалакнуше сви,

Па бесно јурну нашој застави,

А'л ја је скидох... па је метпух ту !... (показује на срце)

Чувам и храним ову светињу...

Ти си ми реко: чувај знамен тај !

Турчину, оче, не дај га, недај...

И ја га чувам! Нека бесни бој;

Не дам га, не дам, барјактару мој!

(клоне