Brastvo

МА У

20

вање овога пута, неће ми се лако из успомене изгладити. У Прокупље ститох око два часа по подне. Ту се одморих, и снабдех оним, што ми беше за пут потребно, па се сутра дан зором кретох у стари Добрич, у најмлађу школу његову — у Алекеандрово. Пред мој полазак отпоче ситна киша. Причеках да престане, али она све јача постајаше. „Киша

пада, путници путују“, вели пословица, и ја се кретох на пут, праћен још среским пандуром, кога. ми у срезу ставише на службу. Око 9 часова стигох сав мокар у 2Александрово. Ово је село на ђенералштабној карти забележено са „Александровац“.

Александрово је на средини пута од Ниша ка Прокупљу. Оно је на средини и поља Добрича, које п наши стари споменици знају. Александрово је ново село, насељено Србима из разних крајева преко Саве и Дунава, али су наши уобичајили те их све зову једним општим именом Љанаћанц.

Пошто сам свршио посао ради кога сам дошао, остаде ми до мрака још 2—8 часа. Хтео сам да идем даље, али ми киша поквари план, те остадох ту на конак.

„Банаћани“ су врло вредни људи, и своје пољске радове раде на савршенији начин од околних сељака, а и живе много угодније и боље од њих. Наши их сељаци из околине дирају за то, називајући њихов рад и живот господским.

Оно неколико тренутака, што их проведох у друштву ових весеелих људи, било ми је врло угодно. А конак у сељачкој кући у Александрову, ни у чем се не разликоваше, од гостинског конака у зарошкој. Ужаена разлика од конака у кући наших сељака !