Brastvo

351

вима огледа се силна начитаност, темељито познавање наших црквених уређења и зрело самостално суђење његово о многим установама наше цркве. Као млад човек, опојен Милетићевим духом, на„писао је он ове чланке сасвим у либералноме духу, и кад их човек проучи, увиђа, да су они потоњем краљ. решкрипту од 10. августа 1868. у многом служили за подлогу. Чланци ови проузрочише у своје време читаву буну у тадањој вишој јерархији; распитивало се за име пишчево, али оно оста тајном. Покојник ми је причао, да су само присни пријатељи његови и једномишљеници знали да је он писац, и више нико.

| Добар глас о овом младом и честитом свештенопастиру распростре се на све стране. Чу и увери се лично о његовој честитости и вреноћи стари српски паријарах Рајачић, па га већ 1859. г., одликова за то црвеним појасом. — У Петроварадину проживи покојник пуних 11 година.

Године 1868. остави Осек протопрезвитер и парох осечки Атанасије Поповић и пресели се у Карловце. С тога остаде место пароха у Осеку упражњено. Срећа се насмеја варадинском војеном капелану, и он беше 2. јула исте године за пароха, осечкога изабран. О јесени се досели он у Осек, и ту тек, кад се ослободио испод војене стеге, разви прави свој рад и као узор-свештеник и као родољуб Србин.

У време његова доласка у Осек, не беше у Осеку још читаонице српске. Он чисто веровао није, да је толика велика општина могла заостати за многим мањим општинама, па не створити себи још читаонице. Он се одмах живо лати посла, да сем ова жива потреба подмири, те у лепом, смишљеном говору одушеви Србе родољубе осечке, и 1869. год.