Brastvo

2.

остала ненасељена, пошто се народ из њих исели. — Године 1737. митрополит нишки и белоцрквански у друштву са патријархом Арсенијем ТУ. оставио је своју столицу и своју отаџбину, па се заједно са народом одселио преко Саве и Дунава. „Тада, Топлица ева оста пуста“. (М. Ђ. Милићевић Краљ. Србија, 880.)

Ја сад залажах у места где се за време Турака без опасности за живот није смело ступити. Па и сад по кад што се Арнаутин довуче планином дотле, да учини пакост, светећи бајаги своје !

Пролазили емо дивним ливадама и младом шумом, и напајали се свежим ваздухом летњега јутра, који беше чист као кристал, јер га киша од два дана опра.

Мој пандур Вукоман причаше ми о расположењу нашега народа под Турцима, и о неприликама његовим са Турцима. Мени је био мио овакав. разговор, те га још више распитивах. Причаше ми и о плаћању владичне мирије; то је плаћање владици по 6 гроша и 10 пара од куће. — У марту месецу дође заптија, и јави кмету да је наређено“ да се покупи владична мирија. Кмет је за неколико дана покупи, па је носи „на сандук“ власти, а власт је предаје владици.

Пролазили смо све некако између села, те слабо кога на путу виђасмо. Кад пођосмо уз један брег, шумом обрастао, Вукоман измаче напред, али као случајно. Пође неколико корака, па скиде пушку са рамена п метну је преко крила. Ја га упитах, шта то чини, а он рече: „Дотежа ми на рамену, господине“. Ја више и не мишљах о тој обичној ствари. Кад повеле пола сата изађосмо на брег, на чистину, Вукоман опет метну пушку на леђа и продужисмо пут. Наједаред ће ми рећи: „онате ли, господине,