Brastvo

| ~ |" РАИ ба У У И а РИЧИ ћи И МИ У РИААРСНИЕЊЕ ч РУМ и Зе НЕ

1 Уве · ке 5 НШ

Могао би нам неко на наше разлагање приметити ово. Ако су Турци дали Србима северну Македонију по начелу _ народности, а нису им дали и јужну Македонију, значи да им је нису дали по истом начелу народности, т. ј. да су · сматрали да јужна Македонија није српска. Го резоновање није тачно. Ако су области Охрида, Битоља, Дебра, Прилепа и Велеса остале ван граница Пећске патриаршије, у то није нимало улазило начело народности. Ово је сасвим други случај. Те су области остале под управом Охридске архиепископије, под којом се налазила и“ српска народна црква пред стварање нове патриаршије. Кад је патриаршија створена, онда је много области узето из охридске архиепископије па унето у нову творевину. Да су од архиепископије узете још и ове поменуте области, тиме би се, чисто и бистро, уништила сама архиепископија. Нико, међутим, не би на то пристао, у времену о којем говоримо. Охридска архиепископија била-је једна врло стара установа. Она датира од 1Х века, кад ју је основао Св. Климент, један од првих словенских апостола. Она је имала своја права и своје традиције, које је цео свет до краја поштовао. Ни сами Срби не би никад тражили укинуће ове старе. црквене установе на корист своје"нове цркве. Чак и онда кад су држали цело земљиште њено као своју политичку имовину (Х[У век), Срби су поштовали сва њена права, потпуно, као да то земљиште није ни припадало њиховој држави. У осталом, цариградска патриаршија из разлога које ћемо у даљој глави видети, неби допустила толико ширење српске цркве баш на штету Охридске архиепископије. Према томе, ако известан део Македоније није ушао у Пећску патриаршију, то није било, због тога што то као не би допуштало начело народности. Напротив, истинито је баш то да је известан део те земље ушао баш по том начелу, као провинција но народности српска.

Што с друге стране чини важност Пећске патриаршије у овим вековима, а у односу на српска права на Македо-. нију, то је да је ова патриаршија била једна велика национална установа српска и да је имала велики утицај на српски народ у Македонији. Наравно, она није била оно што је било српско царство, али при свем том, она је била нешто налик на то. = Е Погледајмо из ближе шта је била та патриаршија. Пре свега цело свештенство је било српско. Патриарх је био, с малим изузецима пред крај, Србин. Срби су били митро- полити, Срби владике, Срби попови и калуђери. Званични језик патрилршије био је српски. Све што је патриарх наређивао или писао митрополитима, митрополити владикама, а владике поповима, било је на српском језику. Уз то, сви напори патриарха и високог свештенства ишли су на то да пробуде и оживе српске осећаје. Они су се тру-

„%

+ по о

А па НИ 3 Па Ма Даље 5 РО 65 пати а ПЕП кин З