Brastvo

ЗА НАШЕ ПРИМОРЈЕ

Словени не разумеју Талијана, а ови, охоли са својих прастарих успомена, лудо презиру Словене. Али презрени народи имају у својим рукама кључеве будућности.

Е. ХТомазео

Човек који преда се узме карту Далмације и по њој оком прелети, има осећање као да се од копненогт роугла, _ што се уз Јадранско Море са северозапада ка истоку пружа, | | о одвојио читав један архипелаг сунцем обасјаних "а морем опкољених крупних и ситних стена, што се по пучини растуриле као зрна поцепаних бројаница. Њ Далмација! Мисли и осећања што их та реч у нама | буди, веома су разноврсна према томе из којега су краја | људи који ту реч понекад изговоре. Код многих наших људи р четири слога могу да изазову само неку вите или мање _ нејасну успомену о старој слави и јунаштву; за њих је _ Далмација нарочито постојбина песника и јунака, ПА Рина · Гундулићева и Качићева, соколово гнездо из којега су · некад излетали Јанковићи. и Смиљанићи. Дру ги опст, на| "рочито сухоземци, виде у Далмацији такође јуначко легло, а у Далматинцима чувене ратнике из ускочкога доба и буптовнике, који су се, у наше дане, са двоглавим орлом клали; _ али је за њих Далмација, изнад свега осталог, присојно тле, " земља с које се, у пролеће, извија мирис шт арених бокорл "н у којој се плаво пространство јужпога неба такмичи са И он пучином морском. Јер људс с копна —- као што је природно — ова лепа провинција наше државе опо| миње надасве на оно чега је у њих најмање и за чим онџ 1 највише жуде: на јарко сунце и простране, дубоке, воде: _ на дуга пролећа к топле приморске ноћи, зачињене ми_рисом кадуље и старом морнарском попевком. ____ Што се самих Далматинаца тичс, они се, додуше, често _ вајкају да их опора и врлетна родна земља не може доОно да храни, и што су сваке године принуђени да се еле из завичаја, да у туђем свету тешком муком зараде

|

и