Bratstvo

== 251 =

ном: црквено аутономне борбе, где се највише истакао Глигорије Јевтановић, па онда Војислав Шола, Коста Кујунџић и Лазо Јовановић. У овоме покрету већином су суделовали варошани, док су широки слојеви народа остали неизантересовани. Вође су били већином истакнутији имућнији трговци, по чему се може судити, да је код њих цела акција била покренута из чисто националног и патриотског осведочења. Покрет је у првом своме почетку имао политичко обележје. Каснијим током догађаја, врло вештим маневрисањем успело је Аустрији, да овај покрет скрене са чисто политичког поља на просветно —_ школско питање. У првом царском меморандуму јасно се виде политичке тенденце овога покрета. Колико је био јак покрет и како је силно деловао види се по томе што су одмахи Муслимани ступили у политичку борбу и паралелно радили са Србима све до уставне борбе када је Босна добила Сабор. Тада је успело власти са факултативним откупом кметова завадити Србе православне и Муслимане, што је био сигурно један од великих успеха аустријске политике.

Аутономна борба била је очајна и тешка. Што год, је било отреситијих јачих, отворенијих, све је ступило у борбу. По прогонима види се колико је Аустрија зазирала и бојала се овога покрета. Да би му одузела од значаја, да би уморила покретаче, она је одуговлачила са решавањем тога питања, она је све истакнутије личности материјално и финанцијално прогонила, затварала и упропашћивала. Према потписима меморандума види се јасно, да су многи сустали током борбе, многи повукли свој потпис, а многи касније пришли власти и били њени најбољи помагачи, само да би сачували своје материјално стање. Меморандуми, протести, интервенције у Бечу, Пешти и Цариграду јасно показују жилавост и борбеност. тога покрета и рескирање свога материјалног благостања. Одиум мржње власти и симпатије народа носио је главни покретач Гл. Јефтановић.

Цели покрет имао је касније врло много утицаја на политички развитак нашег народа. Била је врло тешка и опасна ствар ступити у борбу са власти која је дошла у Босну пушком у руци у огорченој борби и вешањем и цео свој режим проводила бруталном- силом и насиљем, тако да се народ преплашио, повукао се, бојао сема икакве политичке акције и пао у апатију. У Аутономном борбом лед је пробијен и народ је увидео, да је борба могућа са власти, коју мрзи из дна душе, само под цену жртава, јер је резултат те сорбе био: Штатут. Какав је да је, ипак је донео неке користи. Од тада су се могле барем заставе српске лепршати на црквама и школама. Послије ове борбе било је много лакше млађим генерацијама ући у шире слојеве народа и заинтересовати га за чисто политичку акцију: Први покрет у Босни против окупаторске власти, повеле су