Bratstvo
це умне снаге до крајњег напона храмови чисте умет_ности и вечно лепога и узвишеног у првом реду.
„Красота спасет мгр“, рекао је је геније великог Словена, Достојевског, а велики обожавалац старе класичне уметности, цар енглеских салона, Оскар Уајдл, је на дну свога понижења у залвору проосетио највећу истину, да је савршена лепота Христос. Ту лепоту страстни и груби спортови који ослобађају бестију у нашој природи људској и руше преграде између сполова, не могу дати, они је обесвећују. Када пак вапијемо за повратком вери, то нас Србе ни мало не буни, што смо синови једног троименог народа али · са разликом, која нас у вери дели. Српска је душа првобитка, славенска, св. Савска, којој је искрена лозинка: брат је мио које вере био. Дух словенског православља је интро'спективан, управљен у неизмерне и неисцрпне дубине своје сопствене душе, која је богоносаџ. Верски живот православља је пун интимне унутарње културе душе и срца. Прави Србин најсветије поштује туђе верско уверење као и своје, он може барем нивелисати а не никако још више дизати верске преграде нашег троименог народа. То је привидно, његова слабост, а у ствари његова културна снага и духовна одлика.
Мрзети може туђе верско уверење само онај, који слива
Христову веру са нацијом, коју је вера одржала, али два није с њом истоветан појам. Православна црква као једна, света, саборна и апостолска, је чувала и носила све своје народе кроз све њихове дуге историјске недаће, и довела их до ослобођења. Али се ипак није никад изгубила у нацији, као што је и сам Бог, узрочник вере, самобитан, узвишен над свемиром и човеком — микрокозмом, али их обухвата прожима духом, оживљава и освећује.
___У новој школској години омладина која буде пошла путем Христа а не за паганском етиком, биће лучоноша, „која ће нам показати прави пут духовне концентрације“, са којом ћемо на рушевинама и многе аустријанштине, коју смо у души несвесно понели, „моћи развијати и слагати потребну грађу за изградњу нашег бољег националног живота изнутра, и сигурну заштиту његову споља“.
Кад нехришћанин ђак зна у конфесионалној гимназији да са страхопоштовањем говори о своме професору — свећенику, како да српска омладина, чисте душе и срца, са оваком верском културом, не загрли свога једнокрвног брата католичке вере, када и у души овог опази оживелог јеванђелског Христа“. Овај ће братски загрљај полако али сигурно обарати ограде које деле, јер „лагано корача Исус“,
Овакав хлеб, који ствара и даје родитељска љубав и. права школа као одраз највеће божанске љубави, биће вечно мирисан, свеж, угодан и свет. В. Јанкулов