Bratstvo

— 33 —

и матер њезину, зло је; огњем да се спали он и оне« или »Ећи · свештеника, која се оскврни чинећи блуд, скврни оца свога,

нека, се огњем спали«. (8 Мојс. 20, 14; 21, 9). Овај обичај нај-

боље нам показује, како је спаљивање било мрско и одвратно

Јеврејима и како оно код њих није могло постати обичним начином сахрањивања. Шта више, Јевреји су касније сматрали

тај обичај идолопоклонетвом, -

Крај свега тога, бранитељи спаљивања говоре да су Јевреји своје мртве и у редовним шриликама спаљивали, За време царева — (веле они — спаљивање мртвих сматрало се код Јевреја почасним сахрањивањем, кога су се удостојавали само цареви, па каткада и знатнији грађани,

Међутим, библијска, места која се наводе у прилог томе говоре само о спаљивању мириса и кадотва, при погребу царева. Тако се приликом смрти цара Абе изричито вели: И погребоше га у гробу његову, који ископа себи у траду Давидовом, и метнуше га на, постељу коју бјеше напунио мирисавијех стваримимасти... испалишему их врло мното«. А за цара Јорама, кога је Господ казнио тешком болешћу, вели се да није био авечано сахрањен, јер му »народ не пали мириса као што је чинио оцима његовим«. (2 Дин. 16, 14; 21, 19). Исто се тако товори о спаљивању само мириса и масти, а не и тијела, код пророка Јеремије (34, 5). Као што се види, овде нема товора о спаљивању царских тјелеса него само о спаљивању разних мириса и масти пред цароким гробовима, а то тек не говори у шрилог спаљивању тје; леса код Јевреја.

Ш

Покопавање у земљу као природнији начин сахрањивања, уобичајен код свију старих народа, нарочито код Јевреја, освештала је и хришћанска црква. Хришћани су примили јудејски начин сахране и од увек је покопавање у земљу вредило као специфично хришћански обичај. У Новом Завјету говори се само о покопавању у земљу, а никад о спа, љивању мртвих, Тако је сахрањен Јован Претеча, тако Исус Христос, тако архиђакон Стефан, апостоли и многи други, За Христа, је још у Старом Завјету дат праобраз његове. сахране у судбини пророка Јоне; пророци су предсказали начин његове сахране т. ј. покопавање у земљу. То исто препскавао је и сам Христос за време свога живота, па је тако заиста, и био сахрањен т. ј. покопан у гроб. — И кад се говори о васкрсењу Христовом или о васкрсењу у опће, увек се говори о устајању из гроба. По Е

| Даље, Хришћанин се у читавом свом животу и раду руководи учењем Христа (Спаситеља; а у учењу Исуса, Христа, нема, никаква основа, да, се спаљивање признаје као обичан на.

!