Bratstvo

чин сахране, У свима речима, у свима причама, у свима олучајевима, кад је било говора. о сахрањивању, Христос је имао

у виду не спаљивање него покопавање у земљу. Он није ни за: после замишљао каквог другог начина сахране, као што се види из његових речи: ... иде час, у који ће сви који су у гробовима чути глас сина Божијег, и изаћи ће који су чинили добро у васкрсеније живота, а који су чинили зло, у васкрсе, није суда«. (Јов. 5, 28—29). Апостоли су исто тако остали при старом начину сахрањивања, Па кад Христос и његови уче ници говоре само о покопавању мртвих у земљу, онда смо дужни и ми Хришћани да се држимо тога старог, традиционатног начина, сахране, који је и црквом освештан у цркве ном погребном обреду.

· Црква се хришћанска замста и држала увек тога старог обичаја, ш начина сахраке, Хришћанство је, ширећи се и међу незнабожачким народима, где је било у пракси и спаљивање мртвих, уводило покопавање у земљу као прави и једини начин сахрањивања.

Хришћани су своје мртве, као и Јевреји, помавивали, умотавали у платно и онда уз молитве и појање псалама покопавали у вемљу. У Риму и шо другим градовима било је за "покопавање мртвих много подземних шогребних места. Такве пробнице имале су каткада више катова под земљом са многим | и разгранатим ходницима и називаху се катакомбе. — Али су Хришћани најрадије хтели вечни сан боравити тамо, где једе- | жао који мученик, па су храмове и подизали над гробовима мученика и на гробљима уошће,

По свему се дакле види, да је у хришћанској цркви од, увек као начин сахране мртвих вредио једино обичај мртве покопавати у земљу. ' |

8 –

Црква није могла прихватити спаљивање као начин сахране ни с обапром на човечанско и специјално на хришћајн ако-религиозно осећање наше, У првом реду, противи се 102 вечанском осећају својевољно и насилно убрзавати природни процес, под који потпада човечије тело после смрти. Човек, шта више, настоји да то бар продужи, кад већ не може посве спречити, Код сахрањивања, покојника долази у јачој мери до речи и љубав коју осећамо према умрлом, Та љубав настоји па покојника очувамо и одржимо што дуже; она не допушта, нагилног уништавања. Отога њој не може бити симпатично ни кад спаљивање милог нам покојника.

· Стога, је хришћанска црква увек налагала верним да своје мртве сахрањују у земљу, Тај је начин сахране био у складу са хришћанским осећајем и освештаном традицијом, Из тих. је равлога црква против спаљивања, а не толико из догматоко-