Bratstvo

06.

вање се — строго увевши — не коси са учењем о васкревњу. Јер, најпосле, васкрсење мртвих не замишљамо као поновно спајање земаљских саставних делова човечијега, тела него као натприродно дело божанске свемогућности, дело које овај или онај начин сахране не може учиити лакшим или тежим, Али, покопајвање, скривање неповређеног тела у земљина недра, одговара символички мисли о васкрсењу, а брзо уништавање, спавивање, противи се томе, »Како пак религија увек настоји да свом духовном садрскају даде видљив облик у символичким актима, то она има и интереса и права да при сахрањивању мртвих претпостави онај начин и ону форму, која њеној нади у васкрсење даје символички израв; и управо је дужна да 05баци ону форму, која стоји у очитој противности, макар и символично, са њеним садржајем«,

Покоравајући се божанској Речи : »Са знојем лица свога, јешћеш хљеб, док се не вратиш у земљу, од које си узет«, ми полажемо своје мртве у земљин прах и склањамо испред својих очију жалосне последице нашега пада, као што су се Адам и Ева скривали испред лица строгог Судије, Ово сакривање у земљи уједно је за. нас хришћане и израз наше наде. »А Бог и Господа подиже (ив мртвих), и нас ће подићи својом силом« (1 Кар. 6, 14); »иде час, у који ће сваки који су у гробовима, чути глас сина Божијега«.

Смрт и пропадање остало нам је, истина, као казна за, гријехе, али ми немамо никаква разлога да намећемо нашем телу и једну још оштрију казну, још насилније, неприродније уништавање него ли захтева сама божанска правичност. Ми дајемо праху земље наш трибут, али не проклетој и неплод» ној земљи него вемљи, у којој је сам Богочовек почивао, вемљи плодној и родној, ив које ћемо и ми опет изаћи за непрошазни, вечни живот«, (Руланд). пП.М

да живот

· Душа је наша као расцветана грана: кад је љуте ветрине ломе она просипље цвеће. И душа на ша рађа лепе речи и онда кад је невоља и болови „уштиниу у тајан живац њен“. Само, ми морамо бдети над њом да буде увек отворена за светлу сунчану зраку.

Док смо млади и обесни ми искликтавамо наше песме као пркос свему што пролази: Оне се оре планином и радост у њима пада на сваку Божију травку и цветак. Али дође ли једна сетна сенка,

а АЕ