Bratstvo

(50

свања из живота и развитка видљивог свијета и из унутарњег и спољног човекова искуства. Постојање свијета и човјека, које мора имати свој узрок, основ и циљ; дивна уредба и хармонија у цјелини свијета и у најмањим његовим честицама и смишљени телеолошки развитак свијета и свега што је у свијету; телеолошки смисао постојања човјечјег ума, који би нагони врло добро могли замијењивати и који би човјеку био непотребан, кад би му био намијењен само земаљски живот; клица свијести о Богу и о бесмртној души, која почива у основи душине природе и која се нужно буди заједно са буђењем човјекове самосвијести и свијести о свијету; виши осјећаји и више тежње к истини, праведности, доброти и љепоти, које се налазе у човјечјем духу; слободна воља, која може слободно мислити и слободно се одлучивати; сазнавање и осјећање моралне одговорности и савјест која се у човјеку јавља као нека законодавна, судска и извршна моралиа сила, која је у исти мах и израз његова духа и изнад његова духа и која у њему дјелује и против његове воље; битне потреба човјечјег срца, која нужно иште Бога и вјечни живот у Богу; општа религијска способност и тежња и вјеровање свих људи и народа у свима временима у постојање Божанства и у живот душе после смрти тијела; судбина у животу људи и народа, у којима се очитује Божје руководство и Божји морални "суд; морална уредба свијета, која је исто тако стварна као и ф'зичка уредба; цијели раст и развитак човјечјег духа, коме нема завршетка овдје на земљи; цијели повјесни културни развитак човјечанства, на чијем вршку мора стајати тајанствено човјеково богочовјештво и вјечни живот у Богу; свједоче о постојању Бога, као првог узрока, најдубље основе и крајњег циља свега што постоји, нарочито човјека и човјечан"ства, о стварности Божје стваралачке, промислилачке, спасавалачке и судилачке радиности, о стварности душина бесмртног живота после смрти тијела и о постојању духовног небеског свијета. И сама је позитивна наука присиљена извести из изнесених чињеница логички закључак о постојаљу Бога, „душе и духовног свијета. Тај логички закључак уједно је посредан научни доказ. Посредан је доказ за то што не може бити појаве без узрока који је производи и који је њен носилац. Ни изнесених чињеница и појава не би могло бити, кад не би било Бога и душе. Зато позитивна наука не може бити ни равнодушна према Хришћанској религији, него мора