Bratstvo

__ [у

Но нажалост овај практични покушај религије треба да «се више осети, него ли се речима исказује. Много боље искуство него ли реч разуме њену непобедиву силу.

Допусти, дакле, да ти говорим о тој религији. А да би ти показао стварност њеног слатког уплива, који немој да одбијеш, допусти ми, да отпочнем наше разговоре од једнога узбудљивог догађаја, којему сам био сведок, и управо творац. Он ће говорити у прилог моје тезе силније од свију говора.

Назад неколико година један бедни подофицир, који бејаше осуђен на смрт, очекиваше у војној тамници у Паризу извршење пресуде. Његов злочин беше много тежак, јер је са предомишљајем убио свога војног старешину, да би му се осветио због једне казне, којом му је овај запретио био.

Будући ја капеланом ове тамнице, пошао сам да посетим подофицира Негћ!е!-а, да му пружим утеху вере. Пошто се је он већ био покајао за своје злочинство, сасвим је радо примио те утехе. После другог или трећег дана по пресуди примио је и св. причест, и од тога часа изгледало је, да се овај човек сасвим изменио. »Сада сам сретан« — говорио је —. »Нека Бог учини од мене што хоће! Ја сам потпуно миран и спокојан. Није ми стало за животом, него само, да бих могао извршити покајање».

Он се је исповедао и причешћивао свако осам дана После два месеца робије, првога новембра саопштено му је извршење пресуде. Саслушао ју је хришћанском мирноћом. Његово је тело, истина, грчевито дрхтало, али је душа савлађивала то силовито узбуђење, и уздржавала мирноћу срца. »Нека се врши воља Божја!« рече заповеднику. Исповедам, да нисам очекивао више после толиког задоцнења!...«

Остао сам сам са њиме. Примио сам још једном, за последњи пут, исповест његових грехова, и затим га причестио:

Он се је целу ноћ молио Богу, разговарајући се понекад са двојицом оружника, који су га надзирали.

Тужна кочија, која нас је имала одвести у М псеппез стигла је око 6 сати. Негђџе] загрлио је чувара тамнице и заповедника. Нико није могао задржати сузе. Ја уђох са њима у тамничку кочију.

Он бијаше миран и весео за време вожње. »Ви не бисте веровали, господине капетане», — говорио је — »какав сам изванредан дан провео јучер! Колико сам био сретан:!! Био је, дакле, предосећај даровани ми од божанске Провидности. Ја