Bratstvo

108 —

"Но и поред тога што је дух овог жртвеног живота, здрав, природан и лако појмљив нови завет донео је један нови жртвоприносни ' поредак. Човек новог завета, „нови човек“ почиње жртвоприношење предавањем духа Богу, човек нов. завета мисли, осећа и жели оно што је Божје и божанско, а не оно што је човечанско и демонско шта више. Тај се жртвени живот преноси на тело — пост, затим се управља, према друштву и настоји да се цели социјални склоп подреди закону љубави — новозаветној Тори. ртвоприношење се продужује на обрађену природу: поља, њиве, припитомљене животиње и завршава се приношењем елементарног живота природе Богу. То је линија новозаветног жртвеног живота. Новозаветник жртвује Богу оно што је потпуно њетово, он жртвоприноси Богу своје — Ја — јединство својих духовних садржаја, он живи како је претсказао старозаветни благовесник: жртва Богу — срце чисто и дух скрушен. Њетов је дух перманентна жртва Богу. Новозаветник осећа у својим удовима „други закон који се бори против закона, ума" — божанског, и зато је у сталном сукобу са тим „друтим законом“ помоћу кога, се тело отима од утицаја обоготвореног духа. Пост је поприште на коме воде рат та два закона, у човеку. Човек нов. завета је витез, он живи у љубави) са Богом и жртвоприноси му само оно што је несумњиво њетово, оно што је он савладао, он приноси Богу плодове своје атоније — борбе. У црквеној заједници он приноси Богу своја дела, која је изнеимарисао у социјалном простору, духовна црква се отргла законима социјалне механике, она је људска ради чега и може бити жртва Богу. Најзад новозаветник својом акцијом на материју ствара у природи ред и производе тога реда освештава и тако освећене третира. их као Божју својину и штедро дели болним бедним и незапосленим. Отароваветни жртвени живот је лакши, особито почетком, новозаветни тежи, нарочито почетком, а ипак старозаветни живот је увлажење а новозаветни салажење. Старозаветни је узмицање из природе из друштва, новозаветни пак продирање, освајање. Било да се ради о жртвоприношењу у усходној било у нисходној линији тело има велики значај, оно се може упоредити са дверима, кров која се човек по неуспелим походима на природу и друштво саломљен враћа себи, враћа центру својих духовних снага да се окрепи, кроз те исте двери и новозаветник облаторођен и оплемењен излази и иде „на дело своје“ у друштву и природи. Тело — те двери су обично затворене, и! у томе случају нема циркулације у религиозном животу, тело са својим законима, постаје запрека — зид, који неда саломљеном човеку да црпе са извора „воде живе" да би се окрепио, или који неда да тим еликсиром налпојена душа изађе преко тела и покаже „светлост своју људима“ и природи. Пост је отварање тих

па