Bratstvo

двери, чиме се остварују услови да човек слободно делује на целом распону који се налази између сирове материје и обрађеног духа. Пост су права „врата“ на која човек, „пастир“ улази своме „бтаду , друштву. Сваки други шут је „преко ограде". Неки мисле да, се путем моста пада у морбидни живот верског занесењаштва. Мислимо да горег »зећугаттсејађетеј«-а нема од греха, као специјалног производа човековог. Сви наши „угледи' Мојсије, Илија, Спаситељ, св. оци и др. по дугим четрдесетодневним постовима, враћају из висина молитвене екстазе у социјалну стварност, како би ми данас казали. „Мистичко сједињење“ је само необично јако и импресивно ботопознање, оно је духовно „зрење“ Бога, које се никад не завршава обевличењем, „губљењем у свебићу“. Пост нужно претходи таквим интуитивним сазнањима, кроз њега, се извршава олакшање тела, и кад би се очекивало да, ће се тело због своје лакоће дићи над јевиву јаву зла — душа натопљена богопознањем отежа и пада на ниже на тело и преко тота моста прелази у социјални простор објављује Бога и освежава, у свести друштва оно што им је већ познато из откровења. Тако пост великим верницима служи као телеграфска жица, да преко ње приме и емитују у свет богопознање. Пост неда збот тога да се св. књиге мумифицирају него их одржава стално свежим.

Док је год верско убеђење „у границама чистога ума оно је духовни спорт без значаја, без последица. Зато се ти духовни садржаји морају учинити очевидним, у најбуквалнијем смислу за се и за друге. Први степен конкретиваци је верских идеја је пост; човек за време поста јавно манифестује своју веру, његова вера ослобађа се апстрактности, постаје видљива и за телесне очи, ради чега, је пост и исповедништво. Све велике идеје потврђене ву и чином, т. ј. изражене су у најпојмљивијем облику, због чега су и стекле широке кругове присталица. Пост као потврда, верске идеје чином остаје увек као једно боље срество за мисију. Када верско убеђење дође до своје реализације оно постаје изразитије, одређеније, пост као прва реализација вере тим потпомаже унутарњу боголикост да дође до што веће пластичности. Пост дакле у нов. завету је пут који води од Бога ч0веку, природи и само у том правцу. Обототворени дух излази кроз отворене двери тела — пост — и иде према своме ближњем, према природи, да тамо себе ојачава, да искупљује себе и ближње и природу шта више, једном речи да, се уподобљава, Спаситељу. Та Христу уподобљена, душа, за време поста, тело, које се у св. Писму назива храмом св. Духа чисти од трговаца — разорних страсти, па је пост због тога реприза велијког библијског догађаја: изгона трговаца из храма.

Чистећи се постом од духовних нечистота човек мора да мења, навике, мора да се обуздава, једном речи да, мења, „постојећи поредах“ у телу, зато је пост револуционаран на