Bratstvo

— 177 =

Говор на парастосу блаженопокојном Витешком Краљу Александру ] __ Ујединитељу

Тужни зборе,

Кад је Христос Спаситељ пошао потоњи пут у Јерусалим на правник, одвраћали су Га ученици говорећи Му : зар нијеси видио да су Те сада хтјели камењем убити, па опет хоћеш да идеш онамо (Јован 10, 31 и 11, 8). о

Спаситељ им је да то одговорио да Он баш зато и иде јер је дошао да страда и принесе себе на жртву. ради спасења, цијелога свијета, (О тога ко хоће за њим да иде, нека, се одрече себе и узме крст свој и за њим иде (Мар. 8, 34).

Из овога Спаситељевог одговора, јасно се види, да је он свјесно и вољно принио себе на жртву за велико дјело искупљења рода људскога). ;

Тако је то, тужна браћо и сестре, у животу људском уопште и у историји свијета напосе, да: велика, историјска и епохална дјела захтијевају и велике жртве. Само на костима, мученика и јунака подижу се велике, моћне и трајне текоВине: моралне, националне и државне. Смрт мученика претвара се у бесмртни живот; пад јунака, постаје морално подизање а трагедија, побједни акт слава и величина мученика, И јунака.

(О тога ко је јунак и храбар у несрећи тај буди у себи притајене, латентне снаге па тим постаје већи, храдрији и снажнији. „Нове муке рађу нове силе — вели бесмртни владика, Раде.

Несрећа, посматрана, с те стране, није зло. Она, постаје оруђе и средство за усавршавање, јачање и буђење латентних снага у нама и покреће осјећања којих дотле нијесмо бели ни свјесни. У Е

У младим и здравим расама, као што је наша, „удар нађе искру у камену" и запали сав подсвјесни резервоар онате у велики пламен и против-ударац још већи:

У нашој раси пуно је таквих примера. Ту је у првом реду етика Видов-дана, затим етика, Албаније, Крфа, и (Солуна, а сада, ето етика Опленца.

У нашлем динарском типу, да нарочито у њему, трагедије су подигнуте на висину и степен поновног стварања, и васкрсавања,. Динарац никад није био плачљива слаботиња, него срчани орао, који у својој рани тражи извор нове снаге. Краљевић Марко кад је био у најтежим ситуацијама показао је највећу снагу и јунаштво морално и физичко. У најпрњим данима Албанске голготе српски војник никад није изгубио вјеру у побједу. У тратедији своје домовине српски војник налазио је нове изворе исполинске снаге тако да је врхунац несреће носио клицу сутрашшње радости његове,