Bratstvo
= 59 —
На жалост није се ова очевидна истина свагда примењивала на жену, као у осталом и на мушкарца, уопште на човека: Зола је радо сликао „човека-ввера“ и Ниче је прослављао .„надчовека. Али у питању човека постоји још други неспоразум. Наиме он се често пута истовети са мушкарцем. Такав је граматички смисао речи „човек код већине народа, чак најкултурнијих. Право речено, само у руском јевику о једној жени може да се каже без грамаличке погрешке да је она добар човек („хороиј человјек ). Чувена, француска декларација, „Права човека а грађанина од године 1789 била, је само декларација права мушкарца. И зато је године 1791 Олимпија де Гуж прогласила „Декларацију права жене и грађанке“, где се наглашава да „жена која има право да се пење на губилиште, мора такође имати право да се пење на говорницу . Онако исто оно „свеопште“ бирачко право, које је донела Француској револуција од године 1848, било је само мушко право. И у Француској све досада није уведено женско бирачко право. Уколико се човек истовети са мушкарцем, утолико се женско питање претвара у парадоксални захтев да се од жене направи нешто налик на мушкарца. На тај начин трострука погрешка у схватању човека изазива и троструку погрешку у решењу женског питања. То су подчовечанско, надчовечанско и мушкобанско решење.
У првом случају жени се не признаје човечанско достојанство. Мушкарац се ставља изнад жене као њен неограничени господар. Такво је било античко схватање. Код старих Грка једина је била женска врлина покорност мушкарцима. Као нормална, чак идеална жена се сматрала Пенелопа која преде кудељу и трпељиво чека повратак својег мужа Одисеја. коме се много не жури кући и који не пропушта ни једну прилику да ужива у флерту и пустоловинама. Тип жене која хоће да и она има своју реч у заједници са мушкарцем оличавала је осорљива Ксантипа, према којој њен муж Сократ, ма да филовоф, није био нарочито пажљив : „водите ову жену кући“, тако се он опростио са њом пред своју смрт. Најзад свака бе женска надмоћност оличавала у облику Омфале, која бије папучама по обраву јунака Херкулеса, док он, одевен у женске хаљине, седи до њених ногу са преслицом и бави се женским, Пенелопиним делом, наиме преде кудељу.
Код Римљана, није било боље. Жена се сматрала, за ствар. тако рећи, за делић кућног газдинства, чији се правни полотај регулисао јуриспруденцијом покретне својине. У колико се она признавала за живог створа, она се сматрала као увек непунолетно биће које стално мора бити под мушким старатељством. Она је кћи својег мужа и сестра сопственог сина.
|