Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

OP OMAR а Пре нат У

— Богме се не бих ја шале ухватио с њом у коштац.

— А што болан Баш и да те обори на земљицу црну и да легне с оним једрим оклопом њеним на твоје груди, не би ти лоше било...

— Ти све срамотне ствари мислиш, срам те било! љутну се један. — Погледај како секу оне њене велике црне очи куда год погледају. Како можеш испод онога погледа мислити на твоја ђаволства 2

— Ја не видим од све њене лепоте ништа више него њена лепо срезана и пуначка уста. Ни узми ни остави, него зрела трешња. Да ми је једанпут она уста ујести, па макар се три године не причестио !

Док се шапутање међ омладином сабора спуштало овом низбрдицом, дотле је Душан ово прочитао:

„„јован Александар, цар бугарски, Стевану Душану, младоме краљу и савладару све српске земље и поморске, братско поздравље,

„И ако још не знам како се завршила ваша несрећна и крвава међусобица за коју сам чуо, опет ја не пишем узвишеном оцу краљевства ти, него теби, брате Стеване, јер те добро знам ко си и какав си, па сам уверен да си ти Богом изабрани краљ братскога нам народа српскога, и ако до данас ниси већ ступио на престо твојих прародитеља, то ће бати сутра или прекосутра.

„Праведно је и богоугодно урадио твој христољубиви отац када није хтео примити понуђену му круну бугарскога царства, него ју је метнуо на главу мога брата од ујака и одредио моју ујну за савладарку, али он није ни слутио како су бесни и силни наши бољари. Јадна моја ујна, саломљена жалошћу ва мојим ујаком, кога јој донеше мртва са бојишта а обхрвана. бригом ва своју децу, није била у стању да заузда наше осионе великаше, и по земљи завлада бевакоње и силни јереси. Једва угушена богумилска јерес подиже наново хиљаду својих глава. Уз то п сабор атонски беше прогнао из свете Горе све Богумиле, па двојица од њихових старешина, Кирил Босота пи Лазар Голи дођоше у Бугарску, стадоше прикупљати око себе наше Богумиле, и стадоше прибављати нове приврженике тој јереси. Они су сви на глас хулили свете иконе, попираху свету тајну и наш часни крет,

251