Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

Душан скиде калпак па целива крст, затим и руку која га је држала.

— Чудни људи ови православни — пришану Димитрије Сума у овом тренутку свом вемљаку Мрдеши Богавчићу — уместо да се грове оне справе за мучење људи, на којој су жидови разапели Христа, уместо да је проклињу, они .је љубе !

— Није само то у њих непојамно — одговори Мрдеша такође шапатом — погле како Душан љуби и оне златне корице једне свете књиге! Погле како целива и оне даске на којима су беспослени калуђери насликали некакве накараде са златним колутима око главе !

— Те ишаране даске — заврши Димитрије — они зову иконама. Што глупа светина верује да су те шаре свеци, то није за чудо, јер њихови попови суревњиво крију од ње право Слово Божје, јер би иначе изгубили сву власт и велике приходе своје — али да и онако паметан човек, као што је, без сваке сумње, овај Душан, да и он цмаче оне прљаве даске, то просто не разумем !

— Зна он колико и ми колико вреде мајсторије њихових попова, али он има рачуна да се прави као да не зна.

Данило П. покропи светом водицом Душана, па онда он са свештенством уђе у цркву. Осташе сами ђакони са запаљеним кадионицама, којима су кадили Душана и његову свиту, за цело време док су они улавили у цркву. Облаци мпришљавог тамњана падаху на улавнике а хор клирика певаше:

„да певамо милости и суду твоме Господе !"

Душан оде право до „царских“ двери на олтару, које беху отворене, поклони се светој трпези, прекрсти се трипут, целива десно и лево престоне иконе, па се онда врати и седе на краљевски престо, који беху наместили на нарочито направљеном уздигнутом подијуму. Над престолом беше разапето, на четири позлаћена дрвена стуба, тако звано „црквено небо“.

Десно и лево од краљевог престола заузе место високо духовенство.

4