Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

ваног краља. Људи су подизали своју децу на рамена да виде краља пи да их нико у овој јурњавц не прегази.

Пред сврчинеким краљевим дворима стајаху царица Ана, краљевне Душица mn Теодора, Шишман П., царевић Јован, СОпниша Немањић п све владике поменутих високих госпођа. Палманови оклопници беху око њих направили велики слободан круг, иза кога се таласало људско море, докле се оком могло догледати,

У тај круг уђе Душан и колико је могло стати великодостојника, па онда нареди Лазару пи Угљеши да зауставе коња, па онда својим орловским очима погледа на све четири стране света.

Наста олуја френетичких усклика.

Душан се пеправи у својим сребрним стременима и подиже високо, у вис десну руку са скиптром.

Када се на подневним зрацима сунца заблиста златни скиптар краљев, и докле се год он могао сагледати, поче ве стишавати онај урнебес од усклика, док се сасвим не утиша,

У даљини још се чула потмула грмљавина људских гласова, али у кругу оклопника у коме стајаше краљ, и прилично далеко преко тога круга, могла се свака реч чути,

Душан е коња викну колико је могао јаче:

„Народе мој ! Правда држи земљу и градове. Даћу ти судове и законе, по којима ти нико од силних овога света, па нисам Краљ, неће моћи учинити никакву неправду !"

И то је било све што је Стеван Душан имао да каже своме народу првога дана када је понео свету круну Немањића.

Али то неколико речи садржаваху све што су народи у четрнаеестом веку после Христа најжудније прижељкивали, за што су се и дан и ноћ молили Богу, па им све те молитве не помагаху, јер тадашњи силни овога света били су често саможиви дивљаци, који нису имали душе према бедним невољницима.

Зато је то неколико речи Душанових имало чудног неочекиваног дејства.

14