Čovek i inventivni život

Иван Ђаја: Човек и инвентивни живот 99

шавања, што нису диктирана користима које могу имати по биолошко или људско биће, што ступају својим сопственим тријумфалним путем не узнемиравајући се због жртава које ће оставити под својим стопама. Они су ти који својим захтевима за напретком потчињавају биолошко и људско биће. Ова их подносе уместо да њима владају. Немамо ли јасан утисак да нам технички напредак намеће нове услове живота, који нису увек нама на корист, да је он тај који нас неодољиво води, не знамо куда, у нашу пропаст можда, да ништа није тајанственије него оно што нам он припрема... иако смо то ми који смо га припремили.

Биолошке катастрофе, ишчезнуће високо диференцираних и специјализованих врста, последица су техничких биолошких успеха при усавршавању. Технички људски напреци све су више узрок поремећаја, нереда, несрећа међу људима. Инвентивни биолошки геније слави своју победу над фосилним остацима организама које је створио и разорио. Инвентивни геније човека тријумфује над развалинама које је нагомилао. Он је у тој мери занет изумевањем да нарочито ужива у проналажењу уништавања онога што је створио, на запрепашћење и ужас немоћног човечанства.

Биолошка инвенција и људска инвенција имају још једно друго заједничко обележје: оне су индивидуалистичке по својем пореклу.

Било коју научну теорију о еволуцији живога света да узмемо у разматрање, наћи ћемо у њеној основи, у једном или другом облику, принцип индивидуалних биолошких разлика.

У Пагулп-овој теорији индивидуалне разлике су угаони камен система: међу јединкама исте врсте, које живе једна поред друге у истој средини, има их које спонтано показују више или мање значајне варијације, према којима ће се вршити одабирање у животној утакмици. Очигледно је да ако би те варијације биле опште, то јест ако би биле испољене код свих јединки одређене врсте, које живе заједно, одабирању не би било места; исто као што, ако се хоће да оне буду утицајни чинилац еволуције, те спонтане и индивидуалне варијације не могу бити било какве нити безначајне (и то је једна од слабих тачака теорије) него морају имати значај правих инвенција, појединачних инвенција, да би могле допринети нешто ново у еволуцији.