Čudan svet : roman

92 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

тељски живели. То су фишкалски послови, а и онако врана врани очи не копа. Лисовић оде Берберићу, да се у ствари поразговарају.

Берберић седи на дивану, пуши и чита акта; Лисовић куцне и уђе.

— Сервус, колега! Опрости, ако те у чему прекидам; дошао сам да се с тобом у некој ствари разговарам.

— Драго ми је, читам неку дешператну ствар, па планирам би л се могло из ње што искресати.

— Баш и сам сам дошао к теби у дешператној ствари неког Ђоке Гроздића против Пецкошића, ти си првог, а ја другог заступник.

— Па баш врло добро; хајд, хоћемо ли каково поравнање начинити ј

— Ту ће тешко ићи поравнање, јер Гроздић ту баш никаква права нема; добро је било Воларево, могао је писати коме год хоће, а тестамент је сасвим у реду; но нек иде својим путем, ал' накратко, па макар противна странка што и жртвовала. |

Берберић мисли се, хода горе-доле.

— Хајд, колега, нека твоја странка половину уступи, па ћемо се нагодити.

— То је много, нема о том ни разговора, видиш сам да је добити не можеш.

— Истина, ствар је дешператна, ал ће ти познато бити да ја са судом на доброј нози стојим. Знаш шта! Каже латинска пословица, да више помаже суда наклоност, него параграф законика, па се може ствар више година провући, па кад добијеш, а твоја странка је већ половину потрошила. Шта велиш на то2

— То је тако, ал' твоја странка није у стању дуго трошкове носити.

— Носићу их ја; а друго, има још Гроздић толико; но да се још лепше уговоримо, нека попусти твоја странка трећину. а теби за труд сто форинти .