Čudan svet : roman

82 _ ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

Баба и не чека одговора Ђокиног, већ греде вратима, а млада као вила лети за њом, и већ су напољу.

Бирташица справља ручак за Ђоку. Тек што се јело унесе, а ево и Циганина. у

— Баш добро, Таландуре, кад си већ једаред дошао! 'Ајд да једемо, па у име божје да се крећемо. "Де су ти кола»

х — Тамо на крај вароши код једног мог пријатеља. Седну па ручају; Ђока ништа не спомиње о картари. Кад буду готови, Ђока зове бирташицу, па исплати.

— Сад хајдмо.

Оба оду. Ђока иде поред Циганина, Циганин га води чак изван вароши, и стану пред једном чергом. Ту су Таландуров коњ и кола.

— Шта, куме, зар ћемо на једном коњу 2

— Ни бриге ти није, куме, да виш само како мој вранац иде.

Одмах упрегне, опросте се од Таландуровог пријатеља, седну на кола, и оду.

Цео дан су путовали, двапут су стајали код чарде, и Ђока је пиће плаћао. Путем све један те један разговор: уверавање од стране Циганина како је Ђока сретан човек; Ђока да може да прелети до Силбаша; више пута отвара торбу, да види, је ли ту кеса за дукате. Једаред приспеју у Силбаш, таман пред ноћ.

Изван села три велике черге, пред једну стану кола, ту је нашег Циганина кућа.

Сиђу, и уђу унутра. Унутра је доста пространо. Ту има свакојаке феле алата за ковачницу, као: мехови, наковањ, квасило. Жижак се запали; столице нема, седа се на земљу около банка. Циганин простре ћилим за госта. Уђе једна Циганка; каже да му је жена.

— Е сад, куме, ти седи, ил ако хоћеш хајде пред праг, да зготовимо најпре вечеру, па ћемо после у име Бога на наш посао.