Čudan svet : roman

84 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

ном га забавља. Тако им још читав сат прође. Ђока све већма нестрпљив.

— Та хајд, куме, једаред да ја видим те дукате! Знаш, само да их видим, одма ће ми одланути, па макар и после бројали.

— Е, кад већ тако желиш, а оно хајд у име божије!

Намигне жени да изиђе; она оде.

— Је си л пон'о кесуг

— Јесам — ево је.

Извуче кесу.

— Е, сад хајд овамо.

Циганин устане и узме жижак, Ђока за Циганином. Циганин га води до једног угла; кад тамо, оно један велики сандук. Тај сандук Циганин на страну покрене, кад онамо — Ђока има шта видети: једна повећа јама, па колика јама, толика врећа унутра, до врха пуна с дукатима, тек поређе извирују талири. Ђока се упрепасти од силних новаца.

— Видиш ли то, куме»

— Видим, па колика је та врећа

— Стане ту више од два мерова, — дед пробај да дигнеш.

Ђока шчепа крајеве вреће, па проба, не може ни макнути.

— То је баш силно благо!

— Е сад, куме, кажи ми, колика ти је врећа» — "Де су стотинарке» — па да ти бројим.

Ђока извади две стотинарке, и пружи Циганину. Онај их тури у џеп.

— Ево; куме; дакле колико иде дуката у стотину2 — Као теби, иде дукат као пет форинта у сребру, дакле добијеш четири стотине дуката, хоћеш ли талире>

— Не, само дукате, лакше је носити.

— Е сад бројмо; — држ' длан и кесу!

Ђока држи.

— Један, два, три, четири...