Čudan svet : roman

86 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

јер кад добије дукате, он неће више доћи. Ако нећеш тако, ја одма идем на суд.

Сад је почео Таландур Ђоку умиривати, да се не боји ништа, нек стоје банке ту, а он нек иде кући, Рашко ће га повести, па кад донесе и друго, све ће у реду бити; и премда с муком, али га опет умири. Малко га је већ и вино умирило. Намигне на Рашка да преже коња, а Ђоку донде једнако нуди да пије. Ђока има несретну нарав да, кад га ко нуди, никад не зна казати: нећу; па још и опет пије, док се сасвим не опије, да на земљу падне. Рашко је међутим готов, и већ зна куд треба Ђоку возити, па га дигну са земље, метну га у кола, и тако ноћу отпутују.

Таландур је остао код куће.

Гроздић на колима спава, Рашко га оставља на миру, но коња што већма гони. Већ и зора заруди. Рашко стане код једне чарде, да коња одмори. Дрма Ђоку, а Ђока спава као мртав. Хајд даље. Ђока се тек онда пробуди, кад већ у варош стигну. Стану на једној пијаци. Рашко пита Ђоку хоће ли га возити у његово село, или ће одавде сам кући, а Рашко да га чека до повратка. Ђока се мисли, па реши да га Циганин у село вози. Но мора коња нахранити, па донде мора и Ђока у биртији чекати.

Ту се сад Ђока мисли, премеће у глави ноћашњи случај; банке су остале, а дукате не носи, но није на ино. Што га пак теши то је што два мерова новаца таково је благо, да његових неколико стотина дуката могу исплатити, а да се не осети; а није лаж, видео је сам својим очима те силне новце. Друго му не остаје, него опет ма откуд новаца наћи. Дође и Рашко к њему, и поче се заклињати да ће дукате добити.

—- Тако ми свете Петке! Тако ми свети Никола не помогао, ако ти истину не кажем! Ја и Аца, ми смо заједно то украли; па не смемо мењати, да нас не уфате, па ми крадом мењамо стотинарке за хиљаду сребра, ал морам да пазим да