Čudan svet : roman

146 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

из руку, па прочита, и крупним гласом рече: биће! па да шаком знак да идем.

— То је доста, сад ти више не треба, јер кад није добро, а он ништа не рекне, већ врати молбеницу. Је л ти задржао молбеницу>

— Јест!

— Онда си сасвим сигуран, доћиће све то на твој суд, ствар ће се извидити, и теби пресудити, ти си твоје душмане победио.

— Да Бог да и мати божја!

— Сад си твој посао свршио, сад можеш кући у име божје.

— Сад, фала Богу, могу ићи!

— Но знаш, брате, шта би те јошт молио: нисам се ни сам надао да ћеш тако добро свршити. Дај јошт једну десетицу. То ће ми требати да дам царским писарима, да ти царску заповест на суд што пре упуте.

Ђока мало се мисли, па после извади десетицу и преда, но одједном падне му на памет да је време кући да се иде, јер у том врашком Бечу може се новац измигољити, па Ђока неће моћи кући. Сад има још нешто преко стотинарке.

— Е сад, брате, хајдмо опет на ајзлибан.

— Немој на ајзлибану, иди на пароброду, комотније је.

— Право велиш, а ти ме води на пароброд.

Исплате и оставе биртију. Ђока је још којекакве ситнарије за синчића купио, као: звиждаљку, дрвеног коњица, а и Ружи је купио мараму.

Ђока чека до сутра пароброд, па се опрости лепо са својим пријатељем, па хајд на пароброд.

Ту му се боље допада, него на ајзлибану, сасвим је комотан. Гледи машине, волео би знати где је тај ковач занат учио.

Опет седне и размишљава. Још и сад му глава бучи од горостасних палата. Пало му на памет, да нигде у кући у авлији није видео пласт сена или сламе, онда се сети да у Бечу људи на

пен