Cvijićeva knjiga

О ИСЕЉАВАЊУ БОСАНСКИХ МУХАМЕДАНАЦА 85

зауставити. Они на крају крајева одговарају: све ће се из Босне иселити.

Изгледа да се студијама и размишљањем не може добити тако дубок и свеж утисак о томе шта значи вера и како може бити неизмеран њен утицај као разговарајући с тим босанским исељеницима. Сва друга им је осећања пригушила и искоренила. Ни најмање не помаже то што говоре нашим језиком. Нема скоро ни трага од осећања да су они с нама народна целина. Ако им поменете, јасно увидите како је то од њихове свести врло далеко; онако исто далеко као што је блиско и јасно да су због вере исто што и Турци. Ја сам могао запазити осим тога само још једно осећање: мржњу на странце који су у Босну дошли. Иду у далеку и сасвим туђу земљу са заблудом да су Турци, једном од највећих заблуда што их је икад један народ имао, и са мржњом, немоћном и неактивном мржњом на завојевача. С више неразумности и очајања није могућно своју земљу оставити.

Ови босански мухаџири ће наћи своје саплеменике, раније исељене, не само по европској, већ и по азиској Турској. Последњи су махом они што су се први после Окупације одселили. Има их у Малој Азији (Анадолу) у већим масама од Смирне до Ески-Шехера, нарочито око Брусе. Чине мухаџирске махале по варошима и варошицама и цела села, и нека се зову Боснакеј, босанско село. Ја сам био у Бруси и суседним областима у лето 1905. године и сазнао сам ово о утицају нове земље и прилика на босанске мухаџире.

Одмах после досељења су многи изумрли, неке целе породице. Рачунају да их је за првих пет година по досељењу око '/, помрло, нарочито деце. То је објашњиво. Велика је разлика, нарочито климска, између зелене и шумовите Босне, која је скоро цела под свежим планинским ваздухом, пребогата изворима и текућом водом, и између спрљене Мале Азије, суве климе, с ретким рекама и изворима. Кад се босански мухамеданци у масама пренесу и транс-