Cvijićeva knjiga

90 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

стварну аутономију. Отпавши од вере и српске народне свести, ови мухамеданци су тежили да се покажу достојни нове вере и нових положаја и стављали су се у све већу супротност према својим сународницима, који су остали у старој вери. Последње су чинили због оног стида, који се јако јавља код свих ренегата и изазива тежњу да се тобож удаље од свога корена и да затру везе и осећања, која су их за њега везивала. Тако су се код многих развиле особине осионости, разметљивости и лажног турцизма. Познато је како су „Влахе“ третирали. Направили су се ак-турцима и веровали су да су бољи Турци од Османлија. Сумњали су кашто и у султане да ли су онако добри Турци као што су они. Оволико силе и апокрифног турцизма није се могло развити ни код једних других исламизованих Словена Балканскога Полуострва.

Осим тога су на њихову српску природу била накалемљена оријенталска осећања и расположења, и развио се живо и разноврсно колорисан домаћи и интимни живот, Усталила се била извесна хармонија и нарочита врста рахатлука или конфора. Уз то су више но иједна друга народна група на Полуострву задржали неки окамењени, јамачно средњевековни начин мишљења; у маси су некритични, кадри веровати у немогућности, фантазисти.

Гром из ведра неба не може изненадити и пореметити као што је апокрифне Турке Босне и Херцеговине душевно пореметила најпре привремена окупација, затим анексија. Потпали су не само под хришћанску државу већ под хришћанску државу клерикалних тежња и строгог бирократског режима. Душевно стање њихово није постало повољније услед тога што их је босанска влада дуго време фаворизирала. Од окупације је њих све вређало и они су били са свих страна вређани.

То дубоко незадовољство је могло ослабити, ако би се мухамеданци предали унутрашњим борбама. И оно је збиља почело малаксавати. Исељавање, започело после окупације, било је стало,