Cvijićeva knjiga

110 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

да не само војници певају, но да је и шумари сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао; и тако с певањем 8. маја у Остружницу на конак дођемо“.

Ведрину, веселост, песму, шалу и хумору кући, при раду, при путовању на коњима и пешке запазио је савесни Ото Пирх, који је 1829. г. путовао по Србији, и коме је то пало у очи као народна особина.

У томе је, поред народне особине, било и веселости задовољних људи, који су се ослободили Турака и уживају све последице ослобођења. Јер, ја сам пролазио кроз долину Ибра од Рашке до Митровице и од Пазара преко Рогозне у турско време, 1910. г. с јесени, а затим у лето 1914. године, и нашао сам да се свет у погледу веселости из основа изменио. Место утучености и немара од 1910. године, 1914. г. сам наишао на неко благо и питомо расположење, као код људи који прележе тешку болест, а уз то кашто на песму, често на веселост и ведрину; даље се јасно види општа тежња за тековином и напретком, радозналост и интересовање, што се такође на овим потиштеним чифчијама није пређе запажало.

Све те особине, као изливи и облици веселости, доцније су ослабиле. И сад се сусрећу, и не тако ретко, али ми се чини да сам осетио како су често уздржате, пригушене. У свој јачини се јаве приликом великих народних догађаја, као уз турски рат 1912. г. и као што је био случај уз повољне велике догађаје аустросрпског рата 1914. г. У неколико махова се осетило како цео народ затрепти, пролије сузе од радости и обузме га ведрина и веселост,

Интелигенција се тешко одушевљава и врло ретко у правом смислу развесели.

Често је истицана шрезвеносш као карактеристична особина народа у Србији; трезвено гледају на живот и на догађаје, имају развијен смисао за