Dabro-bosanski Istočnik

Ер. 3.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 41.

постом и милостињом са својима ккерима, које је поучавала у добродјетељи, старајући се да јој шћери одговарају својим им: нпма. Напредујући ове дјевојчице у годинама, наиредовале су и у добродјетељи христјанској. Изучавајући кљиге пророчке и апостолске, навикоше се учитељским ријечима и приљежне бпјаху у читању, молнтвп и домаћој радњи, покоравајући се својој Еогомудрој матери. Тада обратпше сви на њих поглед ради њихове љепоте и добродјетељи. Прође глас по свему Риму о њиховој доброти, за које чу Антпјох епарх и заже.ш их видјети; а пошто их виђе, познаде да су Христјанке. Оне нијесу тајиле своју вјеру у Хрпста, нијесу сумњалс у падежду на Христа, не ослабише у својој л.убави у Христа, но пред свима славл.аху Хрпста, а гнушаху се богомрских идола. За ово све јави Антијох цару Адријану, који посла своје слуге, да их доведу пред њега. Дошавши слуге у кућу СоФијину, нађу је гдје подучава своје кћери, п позваше је да са кћерима дође цару. Оне видјевпш и знајући узрок, зашто их цар позива, помоле се Богу говорећи: „Ти, всесилне Бож:е, учпни са нама по твојој велпко1 мплости и вол.и • немој нас оставити него нам подај твоју велику милост, да се не устраши срце нашс од гордога мучитела, да се не препаднсмо страшнога његова мучења и горке и ужасне смрти, да нас нико не одврати од Тебе Бога нашега". Послпје молитве поклонише се све четири Богу и пођоше. Кад су дошле пред цареву палату прекрстише се, говорећи: „Боже Спасителу наш, не остави нас славе ради имена Твога". Дошавши пред цара учпнпше му пристојну част, и стадоше без икаква страха. Цар видећи неустрашивост матере и кћери њезинпх, заппта матер о роду и вјерп. Ова мудро одговарашс, тако да су јој се сви чудили. 0 роду мало шта рече, него исповједи своју вјеру у Исуса Христа, чијом се слушкињом назва, и рече да Му је и своје кћери обећала, да до смрти чувају своју чистоту. Впдећи цар ову мудру исену, не хтједе тада с њом дал.е говорити, него је посла се њеним кћерима к некој благородној жени, по имену Паладпји, да их ова чува и трећи дан пред њега да пх изведе. СоФија имајући времена у кући Паладије, поучавала је" кћери своје у вјери Христовој, говорећи: „Кћери моје љубезне! Сад је вријеме труда и подвига вашега; сад је дошао онај дан уневјештења вашега жениху бесмртноме, да по имену вашему покажете вашу вјсру према Бзему, несумњиву наду и нелицемјерну л.убав; сад је дошао дан весел.а вашега да се вјенчате впјенцем мученичким. Кћери моје, не штедите младпх л.ета ваших, не пожалите лијепога цвијета младостп ваше. Кад мукама красота лица вашега увене славе ради Христове, Он ће вас укра-

спти небесном красотом, какву око човјечије нпје видјело. Слатка дјецо моја, немојте се дати преварити лукавом ласкавости вражијом. Колико знам, цар ће вас много варати, обећаваће вам многе дарове, преставл.аће вам славу, богаства, частп и сву сладоет овога евпјета, но немојтс се залубпти у то ништа. Све то исчезава као дим, и као прашина од вјетра разм^ће се, и као цвијст и сво бил.е вене п повраћа се у земл.у. Немојте се плашити кад видите тешке муке, мало ћете трпитп, врага побједити, а увијек живити. Вјерујем у Бога мога Исуса Христа да вас не ће оставити, рекавши: „ ашче и забудеш жена исчадија чрева својего, мо аз пе забуду вас"-. (Исаија 49. 15.). 0 кћери моје, помените се моје болести, коју сам имала кад сам вас рађала; помените се мојих материнских трудова, које сам положила ради ваше одхране тјелесве и душевне; помените се и ријечи мојих, којима сам вас учила страху Божијем. То ће ми битп радост, то ће ми бити весел.е, част и сиава међу вјернима православнима, кад се назовем матером мученица за Христа. Тада ће бити радосна душа моја, и укријепиће се староет моја".—Ове матерпнске ријечи, тако су укријепиле три сестре, да су радовале п жел,но очекивале када ће доћи дан мучења, да испуне вол,у материну, и поднесу страдања за Христа. Кад су прошла три дана, позове их цар на суд преда се, мислећи да ће се дјевојчице као младе устрашити страдања, и преварити на ласкава обећања, те им поче овако говорити: „Ја, дјецо, ввдећи л,епоту вашу, и штедећи вашу младост, еавјетујем вас да се поклоните боговима, који снијетом владају, и ако ме иоелушате, назваћу вас дЈецом својом; бпћете поштовани и хвал.ени од све моје господе. Ако пак не послушате и не покорите се мојој наредби, пашћете у велико зло. Ја ћу вас на великим мукама погубнти, ваше тијело иекомадати и псима за храну дати. Зато ме послушајте да сретне будете; ја вас љубим и не ћу вас погубити ради гаше љепоте, него ћу вас назвати својом дјецом". Свете дјевојчице одговорише као једним устима: „Ми оца имамо Бога Небеснога, који се брине за наш живот, који милује душе наше; од Нзега љубавп тражимо, Нзега имамо за Оца, Нзегове заповједи слушамо, на твоје богове плујемо, страха се твога не бојимо". Чувши цар такав одговор, запита им матер СоФију за њихова имена и године. Она му одговори: „Првој је име Вјера и има дванаест година; другој Надежда и има десет година, а трећој Љубав и има девет година". Цар се чуђаше мудрости тако малол етних дјевојчица и њином слободном одговору, те зато поче нудити сваку напоее, и то најприје Вјеру понуди да принесе жртву богињи Артемиди, но она не хтједе. Зато нареди цар голу је скинути и му-