Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 14.

Д.-Е. ИСТОЧНИК

Бр. 1.

Д 0 II Градачац, 12. новембра 1887. Не пропуштам овим славном уредништву Источника а преко њега и поштованим читаоцима јавити, да је наша новосаграђена црква на дан св. Аранђела 8. новембра освештана. Свијета је било много, но штета, што је онај дан до подне падала киша, пак се свијет није могао довол>но проходати, већ се морао збитп по кућама. При свему, црква је ипак била дупком пуна свијета о св. литургији, коју су служили њих 6 свештеника, са .Његовпм Високопреосвештенствомг. Дионисијем. 0 служби божијо! послије нрпчасне држао је говор г. Васа Поповић свештеник из Модрића.*) Прије службе, као обично ишло се с' литијом три пута око цркве, пјевајући св. канон и друге св. стихире црквене, уз пратљу милозвучних звона, као и уз пуцњаву нрангија. Послпје службе је овдашња српска општина давала објед на коме су гости са стране, тако исто и овдашња наша котарска господа била. Послије подне је у црквеној порти играло српско коло, све до мрака. Радован ПетровиЋ трговац.

Бос. Градишка , 29. новембра 1887. Свето Евангелије, здрави разум па и само искуство људе учи, да је хришћански брак у Христовој цркви установљен ради умножења рода људског, ради лакшег сношења разних тегота у животу, ради већег породичног, домаћег мира и задовол>ства — што је и сам човјек тако створен — и ради сваке среће и напретка, кога не би човјек могао тако благотворно ни уживати, кад брака не би било. А да је то тако, треба зампслити л.уде, који су ожењени, те уживају све благодети од брачне стране, и људе, који се не жене, него ли проводе живот грјешан, под видом уздржљивости и чистоте. Први су срећни, мирни, здрави и проводе поштен живот; а други немирни, незадовољни, не знају блага породична, па и своје здравље а боме и имање руше својим неумјеснпм и неупутним животом. Таки л>уди живе као особењаци, а као такви и умру и многима нико не ће рећи, да су добро учинили — па шта више мало који п материјално своје имање унапрпједити може, него ли обпчно — скапа више њих као туђи слуга и не буде ожаљен ни од кога. А и како не, кад се само задругом ради и стање унапређује. Једнога ни за софром није, вели наш народ, па тако и јеет, јер ђе је год домаћа чељад многобројна и задруга велика, тамо и јест добро живљење и богатство.

*) Говор је донешен и штампан у 6. броју нашег листа. Уредн.)

и с и. Замиелимо себи једну тежачку — селску кућу. Она мора прије свега имати своју земл^у ораницу и косницу, па онда домаћу живад, па говеда, коње, овце и козе. У кући раде женска чељад, а л>уди иду обично на пољски рад, стоку надгледати и чувати; у чаршију одлазе и у оиште старијему и свакоме одговарају, а то већ не ради један. И 1)0 су год тако чел,ад умножена, ђе се сви елажу и особито ђе млађи свога старјешину лијепо држе, слушају, поШГ УЈУ 11 П0ВИН УЈУ М У се > тамо је срећа, изобиље и берићет. Имао сам прилике познати више таквих кућа, али не на граници, него ли тамо у средини Босне; виђао сам браће, који старијега брата са страхопоштовањем и највишом послушношћу испраћају, дочекују, предуеретају и питају; ђе она сваком могућом послугом задовол.авају, ђе се на сваки миг старијега пазп, и заповиједи му се тачно и без и најмањег против.нења врше, на сам видио да таки домови успјешно напредују, тим више, што је тако, и што је виспе домаће чељади у кући. Добра еу чел,ад благо, вели се, па и ако сто знамо да је тако, и ако смо увјерени, — да без више руку нема посла — нема имања, и опет се на жалост примјетпло, да }е наш народ сишао с пута, који води срећи, а зашао странпутицом, која ће га п >аво и сигурноЈ пропасти одвестп. Осим што је у народ наш ушла невјера и непослушност — те су кућне задруге диобом издијел>ене и поцијепане; осим што брат брата напушта а син оца оставља, и тиме себе с дана у дан слаби и упропашћује ; још нам народ и бројно опада и морал губи се! Све што је зло и по нас убитачно, практпкујемо па смо дошли и на то, — да пород свој убијамо и тиме сами допрпноеимо, да нас што прије е лица земље нестане! Грозно је о томе и мислити, а камо ли писати, али тако је, па се мора. Наши стари предци не знадоше шта је то свој пород заставити и убијати. Мати је дје чицу рађала све донде, док тај извор није природним током усахнуо, а сад жали Боже толико смо зашли, да сами или против природно себи за навијек рађање прекратимо или се удеси, да се роди онолико, колико ко хоће — једно или највише двоје. Долазио сам у куће, ђе се по 7, 8 бешика (колијевки) л.уља; видио сам доста матера, које по двоје дјеце лилају, јер док етарије ни на ноге устало није, родило се друго; жене су се близниле па често и по троје рађале, а и опет су биле здраве, развијене, лијепе и јаке; а данас на жалост л.уди ударише другим правцем, почеше тровати пород у себи, не пазећи што о томе црква и њезина правила строго пишу, што то пи]е онај ток,