Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 6.

Д.-Б. ИСТОЧНИВ

Бр. 1.

овог светог аманета нашијех отаца, да што боље одговоре оном задатку, који саме собом имају да ријеше. Сваке су хвале вриједне и оне наше општине, које и ако немају Бог зна каквијех прихода за одржање своје школе, труде се опет, да ма како, и уз мали број за школу способне дјеце, не изгубе ту своју најглавнију светињу, о,а које нам у првоме реду зависи спас и част наше свете православне вјере и српског имена. Велика одговорност лежи данас на нама прем* Богу и подмлатку нашем, и сад већ не можемо наћи разлога, да оправдамо „немарност", ако би остали на овоме просвјетном степену развитка, на коме данас стојимо. Нема Србина, који било ма и само живом историјом народа свога није мање више свјестан чемерне прошлости своје за ово пошл>еднијех и пунијех пет вијекова. За сво то дуго и тешко вријеме робовања, само нам је кућа била васпитаоница и главни чувар свете прађедовске вјере и киле народности српске. Свештеници без цркава проповиједаше народу слово божије по скривеним мјестима, а учител.и без школа — гуслари, хранише свијест српску, опијева^ући те и прошле животне прилике наше. Другијех дакле јавних будилаца народне свијестн ми не имадосмо осим српске куће, те их и не познавасмо до прије 40 година. — Послије српске куће на првом је мјесту српска народна школа, која је још далеко важнији и моћнији Фактор. У 500 годишњем тешком искушењу ми не познавасмо снагу и моћ те важне чињенице, јер нам је не дадоше познати — да не страхују ш ње — с .нп, кошма тада то у власти бијаше. — Данао су друге наше животне прилпке-, ми данас уживамо потпуну слободу и равноправност, и по њој можемо своје просвјетне послове уређивати без икакве запрјеке, како сами најбоље знамо. Наше просвјетно поље врло је пространо према броју нашег православног српског народа у ове двије покрајине, еамо нам }е оно слабо, врло слабо обрађено. Од године 1848. кадно су наше школе, први пут као јавне, снажнији коријен почеле захваћати, било их је до 1879. године 57 на броју, а данас би требало већ да их је барем тројином толико. Жалосна је заиста слика, као да ми још ни данас не поњамо огромну важност њихову. Та ено нам лијепе пјесме нашег омиљеног Змај-пјесника „Дижимо школе", она је пуна, начичкана спасоносних савјета, да се својеки заузмемо око подизања и унапријеђења наших народних школа, ако нам је у опште стало до опстанка, среће и напретка свога. И ми ћемо овдје по заносним ријечима те узвишене пјесмице да изложимо важност народнијех школа у опште, и на по се „какве требају да су наше народне школе".

I. Данашњим даном ријешено је већ оно животно нитање, да је народна школа најглавнији расадник народне просвјете, и да од ње у првом реду зависи опстанак и напредак свакога народа. „Чија је школа, онога је и будућност" — лозинка је данас у просвјећеном свијету, и ко њу има, па му се још вал>ано обрађује, у тога је што скорнја и љепша будућност. Да је томе тако, свједочи нам искуством стечено правило, да је народна школа једна од најважнијих чињеница у друштвеном, народносном и државном животу, и да је најјача оеновица среће и напретка како сваког појединог човјека, таКо и читавог народа и државе. За то се и отимају данас за школу сви већи државници и сви просвјећенији народи, у толикој мјери, да ни једно доба људскога вијека не можемо ни из далека да испоредимо са данашњим, у коме се толпко радило и толико натјецало око унапријеђења њезина, колико се то данас на свв стране чини. Ни ми баш сами за се не можемо казати, да наше просвјетно стање иде у назадак, и ако још увијек врло траљаво стојиио са нашим школама, које су нам пријеко нужие, као залогај хл.еба, Иетина, с поносом можемо да кажемо, да имамо неколицину баш лијепо уређених школа, које могу за примјер да послуже свима осталима у земљи нашој; али на против опет имамо и таквијех, које једва могу да одговарају потребама садањег просвјетног стања. Погледајмо само по свијету у наоколо себе, шта се све ради, како се народа на све стране отимају, ко ће да освоји ту установу, да му школа што напреднија буде. А како и не ће, кад у њој лежи снага и моћ, јача и од најјачих топова. Вријеме већ само собом и нас побуђује, да упознамо важност својијех школа, у којпма ]е будућност наша свеопшта; напустпмо ли љих, онда нам нема спаса код тако огромног културног и материјалног страног народносног уплива, који међу нама сваким даном све већега маха захвата. Животне прилике тако су данас свуда по свпјету удешене, да сваки онај, који духом времена нацрцјед не корача, мора да пропада. Без обзира на другога, свако ради данас о своме и за своје, па и у наЈближој близини очевидно су нам изложене подобне слике. — Не треба мислити, да је свима л.удима једнако, да издрже борбе, које их животом прате. Неко се још од колијевке налази у сретним приликама, а други и не види те колијевке, па му је тешко послије да се истисне п уздигне на површину. За нас нека је за сад та површина слобода, у којој се ево налазимо данас промишл.у божјом и милошћу нашега великодушног цара; — иначе, у свој цијелости можемо ове ретке примијенити скроз на своје